5/8/2009 - *Nulla dies sine linea*

Nikada nisam pisala u fazonu “tek da neshto napishem”. Nekako bi mi same rechi delovale neukusne, neveshto rasporedjene, a mozda je to bilo samo zato shto se ni u mojoj glavi ideje nisu formirale kako treba. i uvek sam se divila onima kojima to, kao nekom magijom, polazi za rukom, pa i od najobichnije, najbezveznije teme stvore neshto zanimljivo i vredno chitanja, a eto, rodilo se “tek onako”.

Nisam religiozna, ali verujem u pisanje i prilazim mu, kao u da je u najmanju ruku neki svetovni chin, tako da nikada nisam zelela da uzaludno troshim rechi, da stvorim loshe delo, vec sam prolazila kroz dug proces akumuliranja tema i ideja, sve dok to u odredjenom momentu ne bi eksplodiralo iz mene i pretochilo se na papir ili blog. Medjutim, vremenom sam sve vishe chekala na te “eksplozije”, nagone za pisanjem, a sama nisam zelela nishta da podstichem iz straha da se ne potroshim, a napisano mi ne bude kako smatram da treba. Istina, shto su ideje starije i zrelije, one su bolje, nadograde se i samo delo na kraju bude poput vina, ali sve vishe sam osecala da neshto moram preduzeti, jer cu na kraju potpuno izgubiti fini osecaj za rechi, ekstazu i olakshanje prilikom stavljanja tachke na poslednju rechenicu najnovije pisanije.

I onda sam shvatila znachaj pisanja kao vezbe. Niko te nece osudjivati kada neshto loshe napishesh (ili ti to nece reci), a ne mora ni sve biti za shiru javnost. Osim toga, treba se odvici pisanja za publiku i vodjenja prema aktuelnim temama, koje ce ih privuci, jer se takve brzo i izlizu. Treba pratiti onaj mali osecaj u sebi, ono stvorenje koje kuca poput srca, samo za sebe u svojstvenom ritmu, ne daje vam mira i zachikava, zadirkuje, ljuti, toliko da na kraju znate da je pisanje najbolja odbrana. I onda krene iz vas, potaknuto besom prema arogantnom stvorenju, i pishete, pishete iz inata. Bice kao da ste ushli u prostoriju prepunu ljudi i svi su vas pre ili kasnije zapazili jer nosite onu odecu u kojoj se osecate najbolje i naprosto sijate, pa makar to bile vashe tri godine stare farmerice; za razliku od ulaska u tu istu prostoriju na 8 cm visokim shtiklama iz najnovije kolekcije koje svi vec imaju, ali zapravo vi vishe volite ravnu obucu, pa se osecate veoma neugodno.

Tako je  sa pisanjem. Vremenom i vezbom se izgradjuje stil a samim tim i pristup svetu oko sebe, jer iznenada sve moze postati ideja i u svakom momentu se moze desiti eksplozija, jer se automatski vishe toga akumulira. Na kraju, sve teche samo i prirodno.

Da sam makar ja to ranije shvatila! Ali nikada nije kasno, tako da se vishe necu pitati kako drugi umeju tako dobro i efektno da pishu, a meni, baksuzu, ne ide. Ljudi znaju svoj posao, a svako je jedinka za sebe, tako da mi preostaje jedino da se i sama bacim u taj zapenushali vrtlog ideja i da svakim novim danom uz olovku ili tastaturu, u svakoj rechi iznova pronalazim sebe i svoj smisao. A to je ono shto svi zelimo, zar ne?