Svaka nova kap svetlosti sve vishe budi mrak u mojim ochima.
Jer ja nisam ono shto sam nekada bila, od te osobe ostala je samo senka,
prazna, neunishtiva, da se sivo cereka i prkosi vremenu. Dah vetra ne miluje mi vishe lice, chujesh li krike sa druge strane obale? I nebo plache, i zvezde nam se smeju, i krv u meni vrishti, chujesh li, chujesh li penushanje zla u oblacima, vrtlozenje prashine, jer to je ono shto cemo postati, shto smo bili i shto nam preostaje. Samlevenih kostiju, pokrckane dushe, krvavih ochiju slepo tumaram zivom pustinjom, sledeci sedefasti trag svetlosti, i varljiva je nada da cu je dostici, otrovana je, ukleta, vechito tu, zauvek nedostizna.
Svaki novi korak sve vishe budi mrak u mojim ochima.
I prezirem svetlo, i uzasavam se ljudi, i gadi mi se ljubav. I ostaje za mnom izgazeni pesak, i sitne kapljice rose, i moj odbacheni ponos, i blatnjava iskra vere, i sunce davno ishcupano iz mojih zenica, sve ostaje napushteno na zejtinjavoj mrlji proshlosti.
Jer ja vishe ne znam shta sam nekada bila, ne umem da pratim senku, praznu, neunishtivu, koja se ledeno smeje i prkosi vremenu, da je vratim u nenastanjenu ljushturu. Pratim pale andjele, posrcem, padam, odranih kolena vrishtim kroz maglu, pruzam ruke koje hvataju samo vazduh, uskomeshanu zbrku chestica, vrtim se u krug, u krug, u krug, trazeci centar, trazeci ivicu, zudeci za krajem.
A nema kraja nichemu. Nema materije u nishtavilu. Jedino shto i dalje osecam je taj prokleti mrak u mojim ochima, mrak koji potiska sve u stranu, mrak koji je takodje ta ista prljava tajna drugih, koji se shiri izvan granica kojih nema, harajuci, ubijajuci i sejuci razdor svojim opojnim zlim mirisom mrznje i nemira.
Plashim se, jednog dana ce me progutati, a ja cu i dalje biti svesna.
Ponekad, jednostavno pozelim da se uz zivot dobija savetnik i uputstvo za upotrebu. Jer, na kraju, sve se svodi na vechitu borbu. Vetrenjache ili bez njih. Permanentna borba, a ponekad, kao za inat, nemamo dovoljno snage da se u nju upustimo. Odbijamo. Plashimo se. Shta je to u nama, kakve su to kochnice koje znaju da se iznedre niotkuda, neochekivano, da zablokiraju put ka uspehu, onda kada je najpotrebnije ostati svoj i samouveren?
Ponekad, dodje trenutak kada se moramo suochiti sa realnoshcu, ma kako surova ona bila. Nije ni sve samo od sebe slatko ili gorko, sve zavisi koliko truda i shecera utroshimo. A zashto opet, nekada nismo ni svesni da mozemo i koliko mozemo? Oh, zelim planine da pomerim! Da chistom snagom volje ostvarim sve svoje ciljeve i prepreke da nestanu. Zelim da krenem tom stazom koja me vec odavno mami, obecava, odem zauvek i ne okrecem se!
Ponekad, samo ponekad, postavljamo pitanja na koja dobijemo odgovore. Mnogo chesce krijemo u sebi gomilu upitnika i usklichnika pred svakom novom raskrsnicom i novim vetrom. I na kraju, nema ni sve veze sa Marfijevim zakonom. Shta kada se lampica upali i kada shvatimo da je taj mistichni lutkar iza scene koji spretno barata kanapima i marionetama pred publikom, zapravo nash odraz, nashe lichnosti; da smo sve vreme mi bili ti koji smo upravljali svojim zivotom bez svesnog znanja o tome, i da smo mogli mnogo shta da promenimo, (za shta smo okrivili „sudbinu“, vechitog negativca) samo da smo podigli glavu i gladijatorski se upustili u bitku. A eto, nismo. Sada sedimo, zarobljeni u sobi otvorenih vrata. Sobi koja nam je svima zajednichka, samo se razlikuju oni koji su na vreme otishli iz nje. A mi, upravo mi smo ih prozivali zbog toga! Jer smo znali da su u pravu, da odlaze, da tamo negde njihova bitka pochinje, tu gde se u ovoj sobi druga zavrshava, a nashe je samo da svakim novim danom dopunjavamo penkalo nasheg zivota novom dozom mastiljave gorchine koja nam boji dushe. I da lazemo sami sebe o bivshim vremenima. Problem je samo shto nismo imali uputstvo za upotrebu za probleme...
A ponekad shvatish da uputstva mogu da varaju. I mozda bash onda odluchimo da preuzmemo kontrolu nad svojim lutkama, nad svojim pozorishtem, (da, tako se jebeno ponosim shto imam neshto shto je sasvim moje i odluchujem o tome, bez tudjeg uplitanja, imaju oni svoje lutke, shto bi rekao Vasko Popa: ,,Vrati mi moje krpice, moje krpice od chistoga sna!“, e vidish, tako ja zelim da imam kontrolu nad onim za shta to imam pravo, kapirash?) i mozda bash onda razumemo gde smo i koliko smo pogreshili, kod samozavaravanja, laznih puteva, potisnutih zelja, nikada otkrivene unutrashnje snage... Mozda bash onda zakljuchimo da uputstvo zapravo pishemo sami, da se planine ,,pokrecu“ samo ako u to zaista verujemo, svim srcem, i da se izmedju ova chetiri zida rasplamsava neka nova vatra i nasha borba upravo pochinje.
,,Ubistvo je greh“, bez rechi sam shaputala sebi, pre nego shto sam nechujno kliznula van toplih charshava, odevena samo u laganu crnu spavacicu.
,,To je loshe, ma shta ti pada na pamet!“, uporno me je prekorevala savest, isprva sasvim odluchno, a potom sve slabije i slabije, gubila se kao zvuk loshe nashtelovanog radija. Ucutkah je jednim nervoznim pokretom ruke. Kucnuo je chas i odluka se ne menja. Isuvishe sam dugo chekala. Isuvishe je bilo neprospavanih noci u kojima sam istrajno gomilala svoj bes. Talozio se u meni poput kakvog odvratnog zelenog mulja i inficiralo mi misli – pre ili kasnije, pala bih u iskushenje da pochinim delo chiji sam plan podsvesno vec odavno skovala lezeci i gledajuci u tavanicu. Jednom cu se, zarekla sam se tada, vec probuditi bez tih iritirajucih tamnih kolutova oko ochiju, vesela i mirna, kada dodje mojih 5 minuta. I evo ih sada. Momenat istine.
Vrata su tiho shkripnula dok sam ja na prstima ulazila u kuhinju i odabrala najveci, najoshtriji, mesarski noz. Dok sam jagodicom prsta prelazila preko njegovih tankih useka na ivici, ispitujuci njegovu oshtrinu, talas skoro ekstatichnog zadovoljstva je jurnuo mojim venama, obecavajuci dobar svrshetak. Posluzice. Pakosno se nasmeshih u sebi i produzih ka sledecim vratima.
Dok sam se spushtala niz stepenice, osecaj uzbudjenja me i dalje nije napushtao, sada vishestruko pojachan vizijom narednih desetak minuta koji su bili neminovni i koje sam kao film, iznova i iznova premotavala u svojoj glavi. Oprezno provirih kroz trepavice kada sam najzad izashla i duboko udahnula svezu zvezdanu noc. Sada ce mi pored efikasnosti, trebati i malo srece.
,,U najgorem sluchaju smestice me u popravni dom na godinu dana. U najboljem, nece ni shvatiti shta se zbilo“, pomislih, chvrshce stegnuvshi sechivo koje je charobno blistalo na mesechini i pohitah napred, do svog odredishta, ignorishuci vetar koji se, skoro bestidno poigravao naborima moje spavacice. Odluchno predjoh granicu i tih nekoliko sudbonosnih koraka dok se nisam skoro sasvim priblizila svojoj meti; bez po muke malena vrata popustishe preda mnom i onda pridjoh, savrsheno sigurna u sebe i svoju destruktivnu nameru. On je spavao, nevin poput deteta. Par sekundi sam skoro opchinjeno posmatrala kako se na mesechini belasa, a onda me iznenadni nalet adrenalina vrati u stvarnost. Stisnuh zube tako da zashkripashe. Mrzim ga. Prezirem. Mrzim i tu njegovu sneznu belinu, ha, aristokratija, ma shta mi napricha, nije tachno da ga to chini posebnim. Hajde malo da se igramo. Hocesh zar ne? Malo da bojimo, da to tvoje belo pretvorimo u crveno.
U tom momentu, on otvori ochi, naglo, bez upozorenja. Provaljena sam. Gledao me je prodorno, sa pretnjom u ochima, ali opet, ni to me nije dalo sputati. Odluka je odavno doneta. Samo za sekund, savest je ponovo ozivela, uzjogunila se, zapeckala me, ali onda je, sa tihim fijukom sechiva kroz vazduh, pala na imaginarni pod moje svesti, stravichno urlichuci u samrtnichkom hropcu. On je jedva zakrkljao, ochi mu se ispunishe krvlju, kada sam mu naglo i veshto prerezala grkljan. Adrenalin dostize vrhunac i preli se preko brane, potpuno me opijajuci. Trans. Krv shiknu iz otvorene rane i poprska me, bilo je svuda, na mojim rukama, nozu, spavacici, licu, u uglovima usana, i o Boze, bio je to prokleto dobar osecaj, skoro orgazmichan, ni u najludjim mashtanjima nisam slutila da ce biti ovako, ovako dobro! Njegovo telo se poslednji put ochajnichki zatreslo a onda se umirilo, ostavljajuci otvorenim samo ochi na odrezanoj glavi, iz kojih je zivot iscureo sa krvlju koja se u potocima i dalje izlivala iz mozga.
Obliznuh se i nasmeshih slavodobitno. Misija izvrshena. Sada se samo trebalo osloboditi noza, dezinfikovati ga, a onda naravno sledi tushiranje pod jakim mlazom vrele vode koja ce zapravo, samo pojachati uzitak. Niko nece ni posumnjati u „good girl next door“. Najzad, posle toliko vremena, konachno sam dobila ono shto sam zelela.
Dok sam se, medjutim, uspinjala stepenicama, svakim korakom sve blize svom krevetu, pomislih da mi je ipak malo zao svog komshije. Da je samo hteo da me saslusha par meseci ranije, mozda se nishta od ovoga ne bi ni dogodilo. Ipak znam da ce se u mene najmanje sumnjati. A onda osecaj krivnje ustupi mesto osecaju zadovoljstva i olakshanja koji me je pratio od trenutka kada sam se udaljila sa mesta zlochina. Peruci ruke nad mermernim lavaboom i trljajuci noz alkoholom, namignuh svom odrazu u ogledalu iznad. Nema vishe tamnih podochnjaka svakog jutra, na miru cu se posvetiti svim svojim poslovima, i shto je najbitnije, odmorna.
Ubila sam tog odvratnog, grlenog, iritirajuceg, belog komshijskog petla.
Znash li ono kada drvece cvili neku chudnu jesenju melodiju, strashno poznatu, a opet odavno zaboravljenu i tebe onako prodje jeza, onako da ti se svaka dlachica na telu nakostreshi?
Noc kada zidovi ozive...
Kada senke pochnu svoj drevni ples po izlizanom parketu, a neshto chudno i toplo u tebi te prosto nagoni da ustanesh i ishetash iz sive sobe, pravo na ulicu oshamucenu bledunjavom difuznom rasvetom. Potmulo "beng" u daljini, ravnomerno pucketanje plochnika poprskanog sitnim kapljicama kishe. Ili su to bile samo tvoje nikada isplakane suze...
Koraci koji prave savrsheni kontrapunkt odjecima tvog srca u ushima. Eksplozija zvuchnih chestica u prostoru kada je nagli nalet hladnog vazduha zalupio vrata iza tebe.
Drhtish.
I onda trenutak, kada chitav kosmos koji ti lezi na ramenima potone u nechije ochi... Znash li taj osecaj?
Izvinite, jeste li mozda videli jednu rech? Shta kako izgleda? Pa...hm...onako kao i svaka druga rech. Da, da, malochas je ovde proskitala... Bezobraznica jedna! Jeste li sigurni? Ozbiljno pitam jer stvarno mi je potrebna... Bez nje nema vishe smisla... Bez nje se zaprvo i ne mogu setiti shta to nema smisla...
I?
Ma dajte gospodine, pa nemam ja ovde chitav dan za bacanje! Od vitalnog je znachaja poshto-poto tu rech naci.
Koji je moj problem? Pa vidite, dragi moj, ja vishe nishta ne osecam. Ama bash nishta. Legnem uveche – nishta. Probudim se ujutru – opet nishta. Uginule su mi sve ribice u akvarijumu. Verenik me je juche ostavio, a vishe se i ne secam ni kako se zvao. Zapravo, svejedno mi je... Ne kupujem cipele, pozutele su mi hrizanteme, vazduh mi je oporog ukusa, a komadici rasute hartije sterilno bele boje vrishte svaki put kada im se priblizim. Da, vrishte... I to sve zbog te rechi... Treba mi. Treba mi. Treba...
A tu je negde, osecam je na usnama, dodirujem vrhom jezika.
Ne postojim.
Nema je.
Stvarno je niste videli nekud? Onako sluchajno, bezazleno? Milion miliona milijardu hiljada posto?... Aha... Pa...u redu onda, gospodine... Da, pokushacu tamo... Valjda cu je naci, neko mora to znati. Ne, ne, ja odavno ni u shta vishe ne verujem. Vratite se vi lepo svojoj zeni i deci. Ja? Haha, pa ja nemam gde da se vratim. Josh jednom izvinite na uznemiravanju... Prijatan vam dan.
Nikada nisam pisala u fazonu “tek da neshto napishem”. Nekako bi mi same rechi delovale neukusne, neveshto rasporedjene, a mozda je to bilo samo zato shto se ni u mojoj glavi ideje nisu formirale kako treba. i uvek sam se divila onima kojima to, kao nekom magijom, polazi za rukom, pa i od najobichnije, najbezveznije teme stvore neshto zanimljivo i vredno chitanja, a eto, rodilo se “tek onako”.
Nisam religiozna, ali verujem u pisanje i prilazim mu, kao u da je u najmanju ruku neki svetovni chin, tako da nikada nisam zelela da uzaludno troshim rechi, da stvorim loshe delo, vec sam prolazila kroz dug proces akumuliranja tema i ideja, sve dok to u odredjenom momentu ne bi eksplodiralo iz mene i pretochilo se na papir ili blog. Medjutim, vremenom sam sve vishe chekala na te “eksplozije”, nagone za pisanjem, a sama nisam zelela nishta da podstichem iz straha da se ne potroshim, a napisano mi ne bude kako smatram da treba. Istina, shto su ideje starije i zrelije, one su bolje, nadograde se i samo delo na kraju bude poput vina, ali sve vishe sam osecala da neshto moram preduzeti, jer cu na kraju potpuno izgubiti fini osecaj za rechi, ekstazu i olakshanje prilikom stavljanja tachke na poslednju rechenicu najnovije pisanije.
I onda sam shvatila znachaj pisanja kao vezbe. Niko te nece osudjivati kada neshto loshe napishesh (ili ti to nece reci), a ne mora ni sve biti za shiru javnost. Osim toga, treba se odvici pisanja za publiku i vodjenja prema aktuelnim temama, koje ce ih privuci, jer se takve brzo i izlizu. Treba pratiti onaj mali osecaj u sebi, ono stvorenje koje kuca poput srca, samo za sebe u svojstvenom ritmu, ne daje vam mira i zachikava, zadirkuje, ljuti, toliko da na kraju znate da je pisanje najbolja odbrana. I onda krene iz vas, potaknuto besom prema arogantnom stvorenju, i pishete, pishete iz inata. Bice kao da ste ushli u prostoriju prepunu ljudi i svi su vas pre ili kasnije zapazili jer nosite onu odecu u kojoj se osecate najbolje i naprosto sijate, pa makar to bile vashe tri godine stare farmerice; za razliku od ulaska u tu istu prostoriju na 8 cm visokim shtiklama iz najnovije kolekcije koje svi vec imaju, ali zapravo vi vishe volite ravnu obucu, pa se osecate veoma neugodno.
Tako jesa pisanjem. Vremenom i vezbom se izgradjuje stil a samim tim i pristup svetu oko sebe, jer iznenada sve moze postati ideja i u svakom momentu se moze desiti eksplozija, jer se automatski vishe toga akumulira. Na kraju, sve teche samo i prirodno.
Da sam makar ja to ranije shvatila! Ali nikada nije kasno, tako da se vishe necu pitati kako drugi umeju tako dobro i efektno da pishu, a meni, baksuzu, ne ide. Ljudi znaju svoj posao, a svako je jedinka za sebe, tako da mi preostaje jedino da se i sama bacim u taj zapenushali vrtlog ideja i da svakim novim danom uz olovku ili tastaturu, u svakoj rechi iznova pronalazim sebe i svoj smisao. A to je ono shto svi zelimo, zar ne?
