25/8/2009 - Implikacije, aluzije i samo-vam-se-chini-da-ovo-ima-veze-sa-politikom

Ponekad, jednostavno pozelim da se uz zivot dobija savetnik i uputstvo za upotrebu. Jer, na kraju, sve se svodi na vechitu borbu. Vetrenjache ili bez njih. Permanentna borba, a ponekad, kao za inat, nemamo dovoljno snage da se u nju upustimo. Odbijamo. Plashimo se. Shta je to u nama, kakve su to kochnice koje znaju da se iznedre niotkuda, neochekivano, da zablokiraju put ka uspehu, onda kada je najpotrebnije ostati svoj i samouveren?

Ponekad, dodje trenutak kada se moramo suochiti sa realnoshcu, ma kako surova ona bila. Nije ni sve samo od sebe slatko ili gorko, sve zavisi koliko truda i shecera utroshimo. A zashto opet, nekada nismo ni svesni da mozemo i koliko mozemo? Oh, zelim planine da pomerim! Da chistom snagom volje ostvarim sve svoje ciljeve i prepreke da nestanu. Zelim da krenem tom stazom koja me vec odavno mami, obecava, odem zauvek i ne okrecem se!

Ponekad, samo ponekad, postavljamo pitanja na koja dobijemo odgovore. Mnogo chesce krijemo u sebi gomilu upitnika i usklichnika pred svakom novom raskrsnicom i novim vetrom. I na kraju, nema ni sve veze sa Marfijevim zakonom. Shta kada se lampica upali i kada shvatimo da je taj mistichni lutkar iza scene koji spretno barata kanapima i marionetama pred publikom, zapravo nash odraz, nashe lichnosti; da smo sve vreme mi bili ti koji smo upravljali svojim zivotom bez svesnog znanja o tome, i da smo mogli mnogo shta da promenimo, (za shta smo okrivili „sudbinu“, vechitog negativca) samo da smo podigli glavu i gladijatorski se upustili u bitku. A eto, nismo. Sada sedimo, zarobljeni u sobi otvorenih vrata. Sobi koja nam je svima zajednichka, samo se razlikuju oni koji su na vreme otishli iz nje. A mi, upravo mi smo ih prozivali zbog toga! Jer smo znali da su u pravu, da odlaze, da tamo negde njihova bitka pochinje, tu gde se u ovoj sobi druga zavrshava, a nashe je samo da svakim novim danom dopunjavamo penkalo nasheg zivota novom dozom mastiljave gorchine koja nam boji dushe. I da lazemo sami sebe o bivshim vremenima. Problem je samo shto nismo imali uputstvo za upotrebu za probleme...

A ponekad shvatish da uputstva mogu da varaju. I mozda bash onda odluchimo da preuzmemo kontrolu nad svojim lutkama, nad svojim pozorishtem, (da, tako se jebeno ponosim shto imam neshto shto je sasvim moje i odluchujem o tome, bez tudjeg uplitanja, imaju oni svoje lutke, shto bi rekao Vasko Popa: ,,Vrati mi moje krpice, moje krpice od chistoga sna!“, e vidish, tako ja zelim da imam kontrolu nad onim za shta to imam pravo, kapirash?) i mozda bash onda razumemo gde smo i koliko smo pogreshili, kod samozavaravanja, laznih puteva, potisnutih zelja, nikada otkrivene unutrashnje snage... Mozda bash onda zakljuchimo da uputstvo zapravo pishemo sami, da se planine ,,pokrecu“ samo ako u to zaista verujemo, svim srcem, i da se izmedju ova chetiri zida rasplamsava neka nova vatra i nasha borba upravo pochinje.

Sa vetrenjachama ili bez njih.