18/8/2009 - Stoti post, and let's make it morbid!

,,Ubistvo je greh“, bez rechi sam shaputala sebi, pre nego shto sam nechujno kliznula van toplih charshava, odevena samo u laganu crnu spavacicu.

,,To je loshe, ma shta ti pada na pamet!“, uporno me je prekorevala savest, isprva sasvim odluchno, a potom sve slabije i slabije, gubila se kao zvuk loshe nashtelovanog radija. Ucutkah je jednim nervoznim pokretom ruke. Kucnuo je chas i odluka se ne menja. Isuvishe sam dugo chekala. Isuvishe je bilo neprospavanih noci u kojima sam istrajno gomilala svoj bes. Talozio se u meni poput kakvog odvratnog zelenog mulja i inficiralo mi misli – pre ili kasnije, pala bih u iskushenje da pochinim delo chiji sam plan podsvesno vec odavno skovala lezeci i gledajuci u tavanicu. Jednom cu se, zarekla sam se tada, vec probuditi bez tih iritirajucih tamnih kolutova oko ochiju, vesela i mirna, kada dodje mojih 5 minuta. I evo ih sada. Momenat istine.

Vrata su tiho shkripnula dok sam ja na prstima ulazila u kuhinju i odabrala najveci, najoshtriji, mesarski noz. Dok sam jagodicom prsta prelazila preko njegovih tankih useka na ivici, ispitujuci njegovu oshtrinu, talas skoro ekstatichnog zadovoljstva je jurnuo mojim venama, obecavajuci dobar svrshetak. Posluzice. Pakosno se nasmeshih u sebi i produzih ka sledecim vratima.

Dok sam se spushtala niz stepenice, osecaj uzbudjenja me i dalje nije napushtao, sada vishestruko pojachan vizijom narednih desetak minuta koji su bili neminovni i koje sam kao film, iznova i iznova premotavala u svojoj glavi. Oprezno provirih kroz trepavice kada sam najzad izashla i duboko udahnula svezu zvezdanu noc. Sada ce mi pored efikasnosti, trebati i malo srece.

,,U najgorem sluchaju smestice me u popravni dom na godinu dana. U najboljem, nece ni shvatiti shta se zbilo“, pomislih, chvrshce stegnuvshi sechivo koje je charobno blistalo na mesechini i pohitah napred, do svog odredishta, ignorishuci vetar koji se, skoro bestidno poigravao naborima moje spavacice. Odluchno predjoh granicu i tih nekoliko sudbonosnih koraka dok se nisam skoro sasvim priblizila svojoj meti; bez po muke malena vrata popustishe preda mnom i onda pridjoh, savrsheno sigurna u sebe i svoju destruktivnu nameru. On je spavao, nevin poput deteta. Par sekundi sam skoro opchinjeno posmatrala kako se na mesechini belasa, a onda me iznenadni nalet adrenalina vrati u stvarnost. Stisnuh zube tako da zashkripashe. Mrzim ga. Prezirem. Mrzim i tu njegovu sneznu belinu, ha, aristokratija, ma shta mi napricha, nije tachno da ga to chini posebnim. Hajde malo da se igramo. Hocesh zar ne? Malo da bojimo, da to tvoje belo pretvorimo u crveno.

U tom momentu, on otvori ochi, naglo, bez upozorenja. Provaljena sam. Gledao me je prodorno, sa pretnjom u ochima, ali opet, ni to me nije dalo sputati. Odluka je odavno doneta. Samo za sekund, savest je ponovo ozivela, uzjogunila se, zapeckala me, ali onda je, sa tihim fijukom sechiva kroz vazduh, pala na imaginarni pod moje svesti, stravichno urlichuci u samrtnichkom hropcu. On je jedva zakrkljao, ochi mu se ispunishe krvlju, kada sam mu naglo i veshto prerezala grkljan. Adrenalin dostize vrhunac i preli se preko brane, potpuno me opijajuci. Trans. Krv shiknu iz otvorene rane i poprska me, bilo je svuda, na mojim rukama, nozu, spavacici, licu, u uglovima usana, i o Boze, bio je to prokleto dobar osecaj, skoro orgazmichan, ni u najludjim mashtanjima nisam slutila da ce biti ovako, ovako dobro! Njegovo telo se poslednji put ochajnichki zatreslo a onda se umirilo, ostavljajuci otvorenim samo ochi na odrezanoj glavi, iz kojih je zivot iscureo sa krvlju koja se u potocima i dalje izlivala iz mozga.

Obliznuh se i nasmeshih slavodobitno. Misija izvrshena. Sada se samo trebalo osloboditi noza, dezinfikovati ga, a onda naravno sledi tushiranje pod jakim mlazom vrele vode koja ce zapravo, samo pojachati uzitak. Niko nece ni posumnjati u „good girl next door“. Najzad, posle toliko vremena, konachno sam dobila ono shto sam zelela.

Dok sam se, medjutim, uspinjala stepenicama, svakim korakom sve blize svom krevetu, pomislih da mi je ipak malo zao svog komshije. Da je samo hteo da me saslusha par meseci ranije, mozda se nishta od ovoga ne bi ni dogodilo. Ipak znam da ce se u mene najmanje sumnjati. A onda osecaj krivnje ustupi mesto osecaju zadovoljstva i olakshanja koji me je pratio od trenutka kada sam se udaljila sa mesta zlochina. Peruci ruke nad mermernim lavaboom i trljajuci noz alkoholom, namignuh svom odrazu u ogledalu iznad. Nema vishe tamnih podochnjaka svakog jutra, na miru cu se posvetiti svim svojim poslovima, i shto je najbitnije, odmorna.

Ubila sam tog odvratnog, grlenog, iritirajuceg, belog komshijskog petla.