Izvinite, jeste li mozda videli jednu rech? Shta kako izgleda? Pa...hm...onako kao i svaka druga rech. Da, da, malochas je ovde proskitala... Bezobraznica jedna! Jeste li sigurni? Ozbiljno pitam jer stvarno mi je potrebna... Bez nje nema vishe smisla... Bez nje se zaprvo i ne mogu setiti shta to nema smisla...
I?
Ma dajte gospodine, pa nemam ja ovde chitav dan za bacanje! Od vitalnog je znachaja poshto-poto tu rech naci.
Koji je moj problem? Pa vidite, dragi moj, ja vishe nishta ne osecam. Ama bash nishta. Legnem uveche – nishta. Probudim se ujutru – opet nishta. Uginule su mi sve ribice u akvarijumu. Verenik me je juche ostavio, a vishe se i ne secam ni kako se zvao. Zapravo, svejedno mi je... Ne kupujem cipele, pozutele su mi hrizanteme, vazduh mi je oporog ukusa, a komadici rasute hartije sterilno bele boje vrishte svaki put kada im se priblizim. Da, vrishte... I to sve zbog te rechi... Treba mi. Treba mi. Treba...
A tu je negde, osecam je na usnama, dodirujem vrhom jezika.
Ne postojim.
Nema je.
Stvarno je niste videli nekud? Onako sluchajno, bezazleno? Milion miliona milijardu hiljada posto?... Aha... Pa...u redu onda, gospodine... Da, pokushacu tamo... Valjda cu je naci, neko mora to znati. Ne, ne, ja odavno ni u shta vishe ne verujem. Vratite se vi lepo svojoj zeni i deci. Ja? Haha, pa ja nemam gde da se vratim. Josh jednom izvinite na uznemiravanju... Prijatan vam dan.
