28/2/2009 - Kada cvetaju zumbuli...

Posle svega, josh te volim.

A mislila sam da ce biti dovoljno sve shto je bilo i proshlo, neke druge ochi, tudje ruke oko mog struka, shaputanje slatkih rechi u mraku, sve ono shto sam podrazumevala pod sintagmom ljubavi i strasti, podeljeno sa neznanim osobama koje bi me izlechile od trnaca koji su se uvek javljali kada ti prodjesh pored mene.

Ipak, promenila sam se. Postala sam imuna na uzvracanje osmeha, nauchila da hodam u disharmoniji sa ritmom tvojih koraka koji bi u meni odzvanjala ma gde poshla, pronashla bezbroj novih nachina da zaspim, zavolela vetar koji bezbrizno miluje mi kosu - noseci njen miris, vodi i mene svojim putevima, daleko od surove realnosti koja me je otreznila.

Ali opet, kada cvetaju zumbuli, secam se...i sve bude kao nekada....

Shetamo zajedno, moja ruka u tvojoj ruci, tvoje srce u mom, moje ime preslikano u tvoj blagi osmeh...

-         Mirishe prolece...

-         Osecam...

-         ...ne znash koliko boli kada nisi kraj mene... Sve, i da znash, ne mozesh promeniti..

-         Vidish li zvezde kroz plavetnilo neba? Tamo smo zauvek, ti i ja..

-         Zar bi toliko visoko da letish?

-         ...zajedno do zvezda mozemo...

-         Kada bi ovaj tren postao vechnost, samo da te zauvek zadrzim...

-         Zumbuli...imaju boju tvoje ljubavi...

Beresh cvet i stavljash mi u kosu. Osecam nezan dodir stidljivog sunca koju je majushna biljka upila u svoje latice plave poput najfinijeg razlichka, mami me na osmeh, kao i dubok pogled tvojih sanjivih ochiju koje i bez rechi slikaju najlepshe linije emocija na meni i cheznjivo, tvoje usne na mojima, trenutak savrshene srece i zanosa...

Probudim se uvek kada je najlepshe. I onda nekako, vishe ne umem da sanjam. Opiju me zumbuli, prolece, opije me nostalgija za onim za chime zudim, potajno zudim, a znam da je davno proshlo i da se vishe ne vraca... Ne mogu se boriti protiv vremena..ne vishe...

Ne znam kada ljubav nestaje. Da li je to trenutak kada shvatish da vishe niste jedna osoba, da ste se nekako, neobjashnjivo, odvojili, raspleli sve niti vashih duhovnih bica i utonuli u mrak; izmedju vas lebdi neizrecivo, postanesh svestan preglasnog otkucavanja ponoci na starom chasovniku, slomio bi kazaljke, samo da vishe nishta ne chujesh, da i u tom kutku svesti nastane mrak poraza...slan ukus suza na usnama i duge noci...skroz bez boja...

Nema oziljaka na srcu koji bi potvrdili tvoje odsustvo. Tvoje oziljke nosim na ochima, usnama, noktima, svuda gde me je tvoja usna okrznula, ruka milovala, misli dotakle... Srce uvek ostaje chitavo, ali se raspada iznutra...

Naposletku, uvek ostaje jedna strana za koju nishta nije gotovo... Ne veruje u vreme...prolaznost...nemir, sve bi dala samo da je proshlost zarobi, zatochi, oduzme joj glas, snagu, miris, da zauvek pripada tamo gde je dusha ostala, nadje te, unishti te, poljubi te, zadrzi te, ne pushta te, ne izgubi te...

Mogu da se menjam, ali ostajem ista, a zumbuli svake godine ponovo cvetaju...

Josh te volim.