15/2/2009 - Ringishpil

Intro

Imam utisak da me danas niko ne razume…

Josh gore, imam utisak da ne razumem ni sama sebe…

Kao shto sam i ochekivala, govorim rechi bez smisla, one koje uvek postignu efekat drugachiji od onog koji zelim, a na kraju se pitam shta nije u redu, gde lezi problem - u mislima koje rechi oblikuju ili prstima koji ih izvajaju?

Vozim se ringishpilom emocija, nesvesno i vazdushasto klizim kroz prostor, a svet je zgusnut u testastu masu izmeshanih tekstura koje prkose zakonima fizike. Protrnem svaki put kada ponovo prodjem pored obeshene lutkice koja oznachava josh jedan krug, ona se zlokobno klima izvan mog domashaja, cereka mi se jer zna da ochajnichki zudim za njom. I kao da sam na tren opet sasvim mala, javlja mi se deja vu, vracam se u doba kada josh nisam ni slutila shta je zivot, a vec upoznala razocharenje, i jecam suvo, suvo i ponizeno, jer mi nagrada opet izostaje, jasno vidim, neko drugo dete, veshtije od mene, pozudno grabi lutkicu, tanka nit na kojoj se ona leluja se prekida u trenu i vracam se u stvarnost. Suze mi se lede na obrazima dok se spremam na josh jedan krug, ponovna nada, ponovo pad...

Prvi krug

Necu se vishe odupirati noci. Dvojaka je. Bukvalno me nagoni da razmishljam iz razlichitih uglova, zavrti mi ringishpil, izgubim kontakt sa zemljom i mogu jedino da sachekam jutro da osvetli sve coshkove i, kao nevaljaloj klinki, ukaze na greshke i bezobrazluke pochinjene tokom vladavine tmine. Igram na kvarno. Kada bih samo dohvatila prokletu lutkicu!

Drugi krug

Izgleda kao da za mene vishe ne vaze uobichajena pravila koja vezuju za zivot, kao da vishe nisam zavisna od kiseonika, hrane, vode i odmora. Ne jedem. Ne spavam. Ono malo technosti mi bledi iz koze. Shto se mene tiche, ne moram ni disati...

I deluje tako teshko priznati to drugima, a prvenstveno sama sebi... Shta li zapravo ochekujem ovaj put?

Cheznjivo ispruzenim prstima hvatam samo vazduh, tik ispred centra mojih stremljenja uoblichenih u slamastu masu sa prishivenim udovima...

Treci krug

Umorna sam, beskrajno umorna od uloge ogledala-antene, ono koje se nashteluje na svaku promenu emotivne frekfrencije i reflektuje tvoja osecanja, tugu, srecu, povrshnost, brigu, ravnodushnost... Stanje je dodushe, nepromenljivo, a i dobro je pitanje jesam li zaista voljna da ga promenim? Navike su chudne stvari...

Sada mi samo inercija pokrece ruku...

Chetvrti krug

Neshto mislim: strashno je bilo lako navici se na tebe. Postati zavistan do te mere kada svi drugi oblici i boje izgube smisao, i menjaju se jedino po tvojim pravilima. Individualnost je imaginarna, nedostaje, ali u isto vreme je bilo morbidno prijatno nemati teret odluchivanja. Neko drugi odluchuje o tebi, tudje stvari se i na tebe odnose. Sada sam i od toga umorna, iako sam josh na samom pochetku.

Svi ljudi znaju da pogreshe kada im se ponudi mogucnost izbora. Imala sam ga. Jesam li pogreshila? Shto sam sada na ovom ringishpilu? Mislim da ne zelim da znam odgovor. Ionako je prekasno da povuchem odluku.

Lutkica se netaknuto njishe na vetru.

Peti krug

Ne verujem svojim rechima, istina je previshe opora kada dolazi iz jezgra svih mojih shvatanja, a u isto vreme otkrivam koliko je lepo maziti sopstvene jade. Mashta je jedini svet koji se nikada nece srushiti kao kula od karata, uvek je postojan, uvek prisutan. Ponekad mislim da je vishe materijalan nego sve drugo shto drugi smatraju materijalnim, igra se po tvojim pravilima.

Lutkica je ruzna, shta li sam videla u njoj? Mesec je daleko interesantniji.

.....

.....

.....

.....

Krug bez broja

Sve je kao mantra.

Nece me razumeti.

Necu se razumeti.

Govoricu rechi bez smisla, efekti ce biti totalna suprotnost ochekivanom.

Problem je u meni.

Noc je nevina, nevaljalo dete se ponasha previshe razuzdano.

Necu jesti.

Necu spavati.

Necu ni disati.

Technost ce mi jedino biti u venama.

Navike bole.

Ti najvishe bolish.

Ko jebe lutkicu!

Ringishpil se vrti...

Ringishpil se vrti...