29/7/2008 - Tisina...

Kada ne znam gde bih, kada mi se cini da se cela planeta vrti a ja jedino stojim u mestu, kada za sekund zivot postane kao preslikan iz nekog loseg, dugog sna, trenutak u kome pokusavam da pobegnem imaginarnom progonitelju koji je zapravo utelovenje svih mojih potajnih strahova, i onda prekasno uvidim da su mi noge teske kao celik, ali ne prestajem da pokusavam, samo sklopim oci, hladnim sakama sakrijem lice od vreline realnosti i utonem negde duboko, u secanja, u mir, u tisinu.

Jer tisina je cudan pojam. Dozivljavam je kao vodu, izolovana, nekad mutna, nejasna, nekada kristalno bistra, nezavisna, okrepljuje, ona koja se najsnaznije dozivi kao prirodan element neophodan za opstanak, tek kada se oseti velika potreba za njom i njenim blagotvornim dejstvom, nekada huci, nekada sapuce, ali svejedno, postoji i svesna je toga... To je mir, spokoj, okretanje ulevo dugmeta za glasnocu zivota i momenat kada se svaki kvadratni metar mesta koji zovete domom cini da dise u ritmu prirode.

Kada mi treba, ah, kada mi tako nezadrzivo treba taj slatki osecaj na usnama koji proizvode molekuli vazduha nepomuceni zvucima, oslobodjeni napetosti, stranog prisustva; kada pozelim da budem sama u miru, a znam da ne mogu; cekam noc, tamnu, misterioznu, cekam je netremice izmedju cetiri zida da dodje i odagna haos buke i uzurbanosti...

Cula sam kako tisina vristi. I to je uzasno, to je necujni zvuk apstrakcije koja zeli da ostane nevidljiva i da cuti, a da jasno i sa gadjenjem izrazi svoj buntovnicki stav prema svim tim suvisnim decibelima koji, poput visokih, namrgodjenih silueta, patroliraju slusnim kanalima. I sve bih dala da joj kazem da prestane, da ne proizvodi tu visoku frekfenciju koja iritira jer se oseca a ne cuje. Onda krenem negde, krenem u prirodu, poslusam instinkt i dodjem tamo gde je tisina jos cista, nepomucena, neiskvarena gomilom ljudi koji ne znaju da je cene i ne shvataju koliko znaci. Tada duboko udahnem vazduh pun srece i neobicne ljubavi, rasirim ruke i zagrlim citav svet. I cutim.