4/6/2008 - Svadja

Nedavno sam prisustvovala jednoj pravoj svadji. Tipicno zenskoj. Uvrede, psovke, najgori moguci pridevi i epiteti su leteli na sve strane, pa ti si onakva i ovakva, ti radis ovo i ono, tvoja porodica je ovakva i onakva i onakva i ovakva....i tako u nedogled. Dok sam kao zagovornik diplomatije pokusavala da izmirim dve zavadjene/zaracene strane, nisam mogla a da ne primetim da se covek moze najbolje proceniti po nacinu na koji se svadja.

Dve zenske osobe, obe punoletne, u godinama kada se imaju i muz i beba, ponasale su se kao nezrela deca, zajapurene, crvenih usiju od zestine, cvrsto stisnutih pesnica kojima su se unosile u lice jedna drugoj, rascupanih blajhanih kosa koje su bile savrseno isfenirane jos pre 10-tak minuta i polomljenih noktiju crvene boje, kao rezultat malopredjasnjeg klincha koji sam ja prekinula.

I nekako je cudno to da ma koliko njih dve glumile dame; pricale neki izvitoperen knjizevni jezik, vise po ,,beogradjanski"; dodavale strane reci i pozajmljenice u vokabular da bi im to dalo extra sarm; ma koliko one bile kvarcovane, do te mere da izgledaju kao negro-plavuse; imale skupu sminku na sebi; nosile Dior, D&G, Gucci ili ko zna koju jos brendiranu marku, gde jedan komad odece ponekad kosta vise neko neka prosecna srpska plata - one su pristale na neverovatne niskosti da bi dosle do kakve-takve ,,osvete" za neku izmisljenu uvredu, i pokrenule svadju za koju su, kako je sve vise odmicala, i zaboravljale pravi povod. To je bilo mucno i gledati, a kamoli prekinuti.

Smesna cinjenica koju sam takodje primetila, je da svima koji su se ikada posvadjali na slican nacin, nekako same sa jezika klize nepravilno akcentovane reci, narodni govor; cini se da to zapravo samim recima daje odredjenu dozu tezine i onda je sama uvreda socnija, odnosno, uvredljivija. To su radile i nase dve junakinje. Stvarno nisam mogla da razlucim da li je u toj situaciji bilo prikladnije plakati ili se smejati. Naravno, sve njihove fasade i maske su momentalno pale, istopile se, njih dve su dokazale koliko zapravo zele da budu deo neke aristokratije na dve noge, a smatrale su da ce to postici pukim fizickim izgledom. Njihova duhovna (ne)prosvecenost ih je odala. Jedna stvar je sto takva nazovi aristokratija ima slabu prolaznost kod vecine ljudi, a druga je sto su one imale potpuno iskrivljeno misljenje o drustvu i uopste zivotu. To se odrazilo i na svadju.

Smatram da svuda, pa i u svadji, treba postovati izvestan red, bonton, bukvalno treba imati i umetnost svadjanja. Treba teziti da se sa sto manje reci iskaze ono sto se misli, jasno, precizno, gotovo brutalno, a opet se ne rasplinuti, niti uplitati u svadju cinioce kojima tu nije mesto. Ne treba cak ni podizati ton, veci se efekat postize tihim, odmerenim, ubitacnim recima. Svadja mora da ima smisla, i oba aktera bi trebalo da puste protivnicku stranu da kaze sta misli, pa tek onda da nastave duel. Nazalost, tu ipak nema pravila, pravde jos manje, svadje se vode po principu ko-se-kako-snadje, ali onda ni sama izmisljena pobeda nije tako slatka kao pri uzajamnom nadmudrivanju posvadjanih strana. Jer, desava se da se tako oba ucesnika i pomire, (takav nacin svadjanja znaci da su pametni, a pametni popustaju) a prilikom ,,regularnog" svadjanja se cesto kazu stvari zbog kojih se ruse odnosi izmedju ljudi i kasnije je se gorko kaje.

Zato sam ja zakljucila da je bolje da ostavim dve plavuse da same razrese problem, ako uopste u tome uspeju, jer niti ja mogu njih da promenim, niti one mogu mene i moje metode da razumeju. Kada sada malo bolje pogledam, ko ne upozna svadju, taj ni mir ne moze ispravno da ceni...