17/4/2008 - Ah ti mali, cudni blogeri!

Dok se zivi sa uverenjem da je covek-bloger jedna neiscrpna masina sa dugogodisnjom garancijom i etiketom naizmenicnog kreativno-rekreativnog ludila, jos je dobro. Kada se shvati da taj mozdani izvor akcionog potencijala reci moze da presusi, ne valja. A kada se konacno razmakne zavesa i lepo se ukopca da nista nije vecno i da pravilo ,,puj pik ne vazi" moze da stupi na snagu, tek je lose. Bloger moze onda jednostavno da prohuji sa vihorom, kao da ga nikada i nije bilo, bez obzira na razloge.

Postoji nesto sto privatno nazivam ,,zakon podsvesne apsorbcije". To je u pocetku znacilo upijanje znanja, reci i obogacivanja vokabulara, najcesce putem citanja knjiga. Ili blogova. Prosto je neverovatno kako moze da se unapredi tehnika pisanja samo pukim citanjem tudjih skrabotina i konvertovanja nekih sitnih naznaka ideja u nesto realno, nesto sto cvrsto stoji na papiru i priziva oci da pogledaju. Pisanje je divno. Skoro kao magija.

Oduvek sam vredno apsorbovala sve zanimljive reci i opise, sve izraze na koje sam u nekim stivima naletala i koji su mi izazvali snazne osecaje lepote i pripadnosti, u veliku imaginarnu arhivu, smestenu tamo negde gore kod ,,sefa organizma". Obozavala sam to pohranjivanje i bila sam prilicno sitnicava u vezi tih stvari i izludjujuce perfektna u uredjivanju ,,mozdanog prostora". Bukvalno sam, jos od malih nogu, pripremala svoju buducu tamo-negde-gore kancelariju. To su bili lepi dani... A sta sam sada? Bloger. Cudna neka rec. U prvi mah nisam razumela njeno puno znacenje, ali sada shvatam da je to i stampac i skener, i pisac i citac. Jedino postane bezveze kada ,,bloger" postane B(l)OGer i umisli da mu je sve dozvoljeno, cak i da primeni pravilo ,,puj pik" i onda bestidno zbrise sa mesta zlocina a ostavi druge da vrse uvidjaj u taj uzasan akt, bekstvo. 

,,Jao, a zasto ne mogu da pobegnem, pa zaboga, nemam ni sta da pisem!?" reci ce ili ce mozda pomisliti neki cudni mali bloger (koji doduse i kucka ovaj tekst) i onda ce uzeti svoj blogovski odmor da bi se najzad skoncentrisao i fokusirao na neke stvari koje su ,,mnoooogo vaznije od onog glupog virualnog mesta, gde ionako niko nije onakav kakvim se pretstavlja" (citat jedne osobe). Eto. Mali cudni bloger je otisao. Masina se pokvarila, prohujala sa vihorom. Mali cudni bloger je medjutim, zgrabio dasak sunca, ali mu je podsvesno blog i dalje nedostajao. U tome je bio problem. Zeleo je da se vrati u svoju kancelariju. I uspelo mu je to, jednog dana, bio je totalno u pravu sto sve svoje spise iz arhive nije spalio ili na neki drugi nacin unistio i obezvredio, i sada je sve bilo tu, cekalo da je, samo da su jos fanfare pocele da sviraju. Cudni bloger je sada srecan.

Postoji i mnogo drugih, takvih blogera, koje najednom uhvati neka ,,buva", ne mogu da je se otarase, lepo ce da izlude od nje, samo uporno gricka, gricka, gricka, i onda je jedino resenje da se pobegne. A i ne slute da mozda zapravo oni sluze nekom drugom, svezijem blogeru za primer, da se upravo nad njima primenjuje zakon podsvesne apsorbcije. Oni samo naprasno nestanu, kao da ih nikada i nije bilo.

Ranije nisam razumela takve ljude i takve ,,buve". Sada kazem, ako ih ne razumem, nakon sto sam licno pokusala bekstvo iz sopstvene kancelarije, onda ne razumem ni sama sebe. Cudno...