18/3/2008 - Jos sam tu, da znate...

Ok. Totalno sam navikla na zivot 300km/h. Prosto ne mogu da se naviknem na ovo staticno stanje, imam utisak da cu eksplodirati od viska neiskoriscene energije. Da stvar bude jos lepsa, sve je to moja bolest prouzrokovala. Ne mogu napolje. Ne mogu unutra. Ne mogu nigde izmedju. Pa kuda onda, zaboga? Bilo bi makar malo bolje kada bih to mogla nekome da ispricam. Naglasavam, ispricam. Ali ne, ta funkcija je kod mene privremeno ukinuta, tako da vise ne govorim. Ja skripim. Skripim kao sto u nekom jeftinom horor filmu, u ponoc, kroz podivljalu oluju pracenu munjama i praskom gromova, zlosutno skripe stara, ogromna mesingana vrata dvorca uspavanog vampira.

Stalno slusam price: Specificna, odmori malo. Ne izlazis nikuda. Ne forsiraj se. Slabo jedes. Slabo spavas. Slabo pricas. Samo drzis te tvoje knjizurine i ne mices se od njih, hoces li se dete, ikada opametiti?

O da, hocu. Itekako I will. Ali tek kada ispunim svoje zacrtane ciljeve.

Ali hajde o vedrijim temama. U subotu je bio dan kada sam jos uvek mogla da koristim jezik i glasne zice za oblikovanje vazduha koji struji kroz moje telo, u cilju sporazumevanja sa ljudima, pa sam odlucila da svratim malo do moje druge kuce (citaj: biblioteke).

E tamo ja se odmah uputim ka pultu, gde je bibliotekarka izdavala knjige, i uljudno zatrazila ,,Sto godina samoce" (koja fatalna ironija u naslovu kada se uporedi sa mojim trenutnim stanjem). Medjutim, kod pulta je cekao jedan zgodan tip koji je dosao pre mene. Bibliotekarka je najzad stigla i rekla mi je da su svi primerci na citanju a da je taj tip pored mene, upravo uzeo poslednji. Grrrr! Sta sam mogla da uradim, nego da se iznerviram? Hehe, ali ja se ne bih zvala onako kako se zovem, da tada tog tipa nisam pogledala svojim najsladjim siparickim pogledom, koji je u isto vreme bio pomalo tuzan zbog surovog ,,otimanja" knjige....i.... tip mi je prepustio knjigu! Na srecu, bibliotekarka mu jos nije bila upisala knjigu, a on je onda odlucio da ,,dozvoli mladoj dami da cita"... Jessss!

Odoh tako ja do separea da malo citam, noseci sa sobom nekoliko primeraka Nacionalne Geografije i nekih naucnih casopisa, kada eto ga ovaj tip od malopre, seda pored mene, toboze i on cita. Prodje tako desetak minuta, primetim ja da on uporno baca poglede u moj ugao, zeli da vidi sta to cita osoba koja mu je ,,preotela" knjigu. I tako mi zapocnemo neobavezan razgovor. Zamislite, decko se zanima sa otprilike iste stvari kao i ja! Proveli smo divnih pola sata caskajuci o fizici i o nekoj mojoj teoriji u vezi iracionalnih brojeva. Medjutim, kada je trebalo da konacno odem, specificna blesa mu nije uzela broj! C c c c....

Mentalna beleska: svratiti do biblioteke pod hitno, cim ozdravis.

Hm, i to bi otprilike bilo sve od mojih dozivljaja za ovo vreme kada nisam pisala postove. Samo jos da kazem, da usled mog nestabilnog stanja, izazvanog nedostatkom kofeina u krvi, losim zdravstvenim stanjem i psihickim preopterecenjem, nije preporucljivo da citate ovaj post, jer sadrzi previse konfuzije i nemira. Nemojte posle da mi kazete da vas nisam upozorila....