7/2/2008 - Izazivanje sudbine...

Probudila me je sitna kisa koje je izludjujuci uporno kuckala i rominjala na moj prozor. Bilo je prilicno hladno i ustanovila sam da nema tople vode.

Nebo je bilo bezlicno i prljavobelo, cinilo se da su tamo skupili svi oni najdosadniji snovi i nocne more, spreme da zaskoce nezasticenog coveka. Koracala sam po nakvasenom plocniku i sljapkala po baricama. Osecala sam kako umorna zemlja prima moju tezinu svaki put kada bi ucinila jos jedan korak.

Neka crna svraka zlosutnica mi je zagraktala iznad glave kada sam izasla napolje u kisni dan. Odgovorila sam joj osmehom. Kisobran sam otvorila jos u kuci.  Prosla sam ispod merdevina naslonjenih na obliznju zgradu. Namerno. Zaobisla sam banderu sa spoljasnje strane. Tri puta su mi crne macke presle put i nijednom nisam otisla tri koraka unazad i promrmljala neku bajalicu, vec sam normalno nastavila da hodam. Kada su ambulantna kola projurila pored mene, sa zvukom sirene koja je cudno lomila i razbijala tisinu kisnog, sumornog jutra, nisam prekrstila prste u ,,kljucku" niti se uhvatila za nesto crveno. Nisam ni mogla. U meni je bila najlepsa muzika zivota, a upravo je svirao bend ,,Opasno samopouzdanje". Smejala sam se izazivacki, smejala samoj sudbini, koja mi nista nije mogla. Presla sam ulicu na crveno. Zavodljivo pogledala neznanca. Potrcala ispred psa lutalice. Cinila sve da mi adrenalin prokljuca venama, da se nekako stopim sa zivotom, a opet da ne nestanem u magli. Postedite me svih sujeverja, amajlija, magicnih reci, verovanja, broj trinaest, malera, nesreca, stresova, patnji, ceznji, bezrazloznih nadanja, propalih ljubavi i zaplesite sa mnom. Jer danas sam ja srecna.