26/2/2008 - Ziva...

Da reci zaista mogu da ubiju ili fizicki povrede, oko mene bi juce bilo najmanje desetak leseva. I bez obzira sto nisam bila ja direktni povod za sve, opet sam bila glavni negativac. Bez pardona.  Par reci bez razmisljanja i svi ce uperiti prstom u mene i vikati: ,,kriva, kriva, kriva". I eto sada me savest gricka kao roj dosadnih termita.

Nervira me sto vecina ljudi (iz mog okruzenja) ne ume da se stavi u tudju kozu i sagleda sebe objektivno. Ja to umem, i zahvaljujuci toj sposobnosti sam otkrila neke stvari o sebi za koje nisam ni slutila da smetaju drugima i radim na njihovom ispravljenju. Drugi to ne rade, a uzivaju da beznacajno optuzujuju, a i ne provere da li je doticna osoba imala neki drugi izlaz iz situacije.

Najgore je kada se povrede drage osobe, pogresnim recima u pogresno vreme. To nimalo ne prija, narocito kada osoba namerno odbija da oprosti, bez obzira koliko se vi trudili oko nje i zeleli da pokazete koliko vam je zao zbog svega pocinjenog. To je, medjutim dobar test za prijatelja. Ukoliko je onaj pravi, nece se dugo ljutiti jer vas poznaje, oprostice jer zna da je ljudski gresiti. Ali to je samo jedna osoba, a sta da se radi kada je u pitanju desetak razlicitih osoba, koje nece da oproste jer su u vecini?

I zato se ponekad besno upitam, sta ja zapravo tim obigravanjem oko njih i molbom za oprostaj hocu da pokazem sebi? Da sam drugacija od ostalih? Zasto bih bila? Zar ne bi bilo lakse da barem jednog dana ne glumim ,,dobrog Samaricanina" i pustim stvari da idu svojim tokom i da ne razmisljam dvostruko i trudim se da ni moja ni tudja osecanja ne budu povredjena, a da o tome malo drugi brinu. Ako pogresim, pogresila sam, ako postupim dobro, sve je u redu i opet nikom nista. A, neee. Ako bih tako postupala drugi bi sebe morali da sagledaju u pravom svetlu, a to je previse za njihove osetljive oci. I zato, glumi Specificna, glumi, tako se spasava svet, tako ces najlakse da izvadis trun iz svog oka, a za tudje sta te briga!

Ponekad jednostavno dodju reci, onako iz gorcine, a nemaju kuda ce, pa evo na beli ekran. Ovo sto sam sada napisala je cisto prelivanje prepune case strpljenja, dokaz da sam ziva, da jos mrdam iako to zvuci nemoguce u mojim uslovima. Ljudsko drustvo je tako okrutno, ako shvatate sta hocu da kazem....