21/2/2008 - Cekanje....

Jesi li tu? Mozes li da cujes moje tihe korake i lagano skriputanje peska dok lagano stizem na plazu? Onu plazu, carobnu plazu, na kojoj smo proveli mnoge vrele letnje noci zajedno. Kao nekad, mesec sija fantasticnim bojama, a ja slusam sum paprati i topli govor vetra, u iscekivanju. Cekam da dodjes i da probudis u meni sva utihnula nezna osecanja, da vratis secanja na dane i noci kada smo zajedno setali obalom, dva tela a jedna dusa, da mi ponovo vatreno govoris najlepse ljubavne stihove, da mi se vrati onaj slatki osecaj nemira dok te cekam, na istom mestu u isto vreme, da ponovo uhvatis moju ruku i pogledas me kao da sam jedina na svetu, da sapucemo jedno drugome sve svoje vrele zelje i nadanja u buducnost koja postaju stvarnost samo ako se dovoljno veruje, i da trazimo nacin da zaustavimo vreme kako bi smo nas dvoje postali vecnost. Cekam te, neumorno i ponosno.

A tebe nema. Trazim ceznutljivim pogledom mesto na kome bi se mogao skriti od mog dodira, ali bezuspesno. Siva, paperjasta magla mi je obavila misli, ne mogu te dosegnuti, ne mogu se ni setiti magicne reci kojom bih te prizvala k sebi, kao ranije, stara carolija vise ne vazi. Ne gledam u zvezde, nebo sam vec odavno pretrazila. Nema te ni na kopnu, na obali sam potpuno sama. Jedino te jos uvek tako prokleto ima, ovde u mom srcu i u mojim mislima koje pustam da bezbrizno zaplove morem sve do najfinije linije horizonta gde nebo i voda postaju jedno.

Prekasno shvatam da nikada ranije nisam slusala huk mora sama. Penusavi talasi menjaju svoje boje, od indigo plave do crne boje opsidijana, a njihova muzika svakog trena postaje sve setnija, vazdusastija. Pokusavam da ubrzam vreme, ali ono je protiv mene, neumitno sporo protice, kuckaju nevidljivi casovnici u mojoj glavi, a crna koprena pada sve nize i nize. Znas, noc je cudna, oduvek je takva bila, to je vreme za razmisljanje, tugu, ljubav i cekanje. Uvek cekanje. Uvek ti nevidljivi zmarci pod kozom, vlaznom od sna, upletu se u moju kosu boje noci i nadju skriveni put do beskrajno toplih pogleda. Zanos ostaje cist, nevin i putuje sirokim ravnicama gde sanjari polumesec, a trave govore, jer su se i one kao i ja, navikle na tvoje prisustvo, pa te traze.

Da li ces me pustiti da zauvek cekam?