2/2/2008 - Sama

      Dodje mi tako poneki siv dan, olovno nebo puno kise, (odnosno suza, ako se pesnicki razmislja), i ja ne znam gde bih. Obala je daleko, a moj brodic usamljen na pucini, leluja se, naheri se cas na jednu, cas na drugu stranu, a opet izludjujuci uporno odbija da se konacno prevrne i oslobodi sav dragocen teret zudnje iz sebe. Stojim sama na palubi, snazni talasi sve vise nasrcu na moju senku, osecam miris raspadnutih secanja i vec istrulelih iskustava, tako sama, bez mornara, bez kapetana. Oluja se pojacava, a moj majusni camac za spasavanje je vec odavno odnela pobesnela, nabujala, penasta i mutna voda. Slane kapi prskaju po mom licu i ja se smesim jer znam da iz ovog uragana nema izlaza, nema pomocnih stepenica kojima bi se za tili cas pobeglo na bezbedno. Moram da se snadjem. Sama...

     Iznenada jedan snazan nalet vetra i okeanskih talasa baca moj brodic na stenje. Vristim iznutra, na dlanu grcevito stiskam poslednju trunku nade u bolje sutra, dok se neumitno blizim kraju. Ali ipak, ima neke sumorne logike, plovila sam sama i valjda cu potonuti sama? Gubim svest. Ne volim da se to desi, bas kada treba biti najvise svestan i najvaznije od svega, pribran. Orkan se sa mnom igra kao igrackom, ali me na kraju ipak ne odvlaci na dno. Kada se vodena zavesa razmakla, lezala sam na vlaznom pesku, na zalu nekakvog ostrva. Ubrzo se osvestih. Okean iza mene, zeleni pojas suma ispred mene. I dalje sama. Odjednom, kao kroz maglu cujem necije tihe korake i veseli zvizduk pesme davno zaboravljenih reci i melodije koja mi prolazi kroz podsvest i izbija na povrsinu mojih misli u vidu samo jedne reci. Ljubav.

.....Lagano podizem glavu i susrecem se sa tvojim nasmejanim ocima.....