28/11/2008 - Pechal

Postoji onaj uzasan osecaj bespomocnosti koji se javlja kada shvatite da vashe rechi vishe nemaju nikakvog efekta ili svrhe, i da je svaki vash korak samo odjek proshlosti i ne predstavlja nishta novo. To je trenutak kada vam se izvesni snovi srushe, kao kula od karata i shvatite da ste zarobljeni izmedju chetiri zida, da mozete samo da se koprcate, da, upravo koprcate, a ma koliko snage ulozili u to, nema izlaska napolje ni po kakvu cenu...

Zarobila me je ova ekonomska kriza. Jer da nema nje, moje misli bi letele slobodno. Osecam neshto teshko, tamno i tmurno nadamnom, pritiska me, oduzima mi kiseonik, ne dozvoljava mi da osetim onaj sladak ukus zivota. I stanje je statichno, nepromenjivo, a svaki pokushaj je osujecen i pre same realizacije. Jako je loshe kada je sve tako nasilno ugusheno, potisnuto, kada implodira, jer se onda krhotine unishtenih ideala rasprshe po svesti i onda bole, uzasno bole, svakoga dana podsecaju i prichaju prichu o propushtenim shansama...

A ja pokushavam da govorim. Pokushavam da se suprotstavim, ali ne znam kako, uzaludno trazim nachin. Ne, ovo nije patetika, nije jecanje zbog neostvarene ljubavi, potoci suza koji se prosipaju svake noci zbog sjaja nechijih ochiju i svetlucavog osmeha, nije ni josh jedna pricha u maniru ,,tinejdzerske muke su najvece", ne, sve to zvuchi tako pogreshno, ovo je neshto shto je samo moje, lichno, i istovremeno tezi da se podeli i ostane skriveno...

Postoje slatke tuge, one kojih se kasnije, kada faza prodje, sa osmehom secamo.

Postoje i one teze, kada se na momenat nadjesh izgubljen u konfuziji prolaznosti zivota, i kada ti snazno zatreba topla rech drage osobe da bi te vratila u ravnotezu.

Ima i onih josh tezih, kada tu dragu osobu izgubish i kada nema tople rechi sa njene strane, taj bol je neopisiv, ali je josh gore kada sve to imash, nishta se nije dogodilo, a opet, kao da jeste, neshto se prelomilo, zauvek nestalo.... Nikada vishe necu potcenjivati nevinost dechijeg neznanja, ono je blazeno...

A ja i dalje ne umem da se izrazim. Nekako mi to ne polazi za rukom. Jer, kako mogu tako jednostavno i lako da kazem da je doshlo vreme za promene, da je odavno doshlo, a da u dubini dushe znam da se ta promena nece desiti, da je taj tamni oblak sprechava, potiskuje? Kako mogu slobodno da pricham o tome da ne mogu da zivim u sredini u kojoj zivim? Da mi smeta, da suvereno vlada mnom, shto je kontradiktorno sa mojom lichnoscu, ona se nikada nije nikome pokoravala niti ce. Ne mogu. Ne mogu. Ne mogu. A volela bih...

Osecaj bespomocnosti i uzaludnosti, najgora moguca emocija u ovo trulo, pogreshno vreme, doba, period... Chelichnim lancima sam prikovana za sadashnjost, dok josh chuvam u sebi trunku optimizma u nadu da je sve u redu, da je sve za choveka; pokushavam da verujem u sudbinu, ali nekako uvek izlazi isti zakljuchak, da je neposhtena, kurva, surovo se poigrava ljudima koji su iz njene perspektive manji od trunke prashine i onda je automatski sve prah, nichega nema vrednog ostajanja i chekanja, pesimisti bi rekli da nijedan razlog vishe ne postoji, ali ja znam dobro znam, svako to oseca, svako na svoj nachin, pitanje je samo kako izgovoriti neshto shto je u tebi toliko dugo da se vec ukorenilo i naviklo na boravishte u dushi? Kako protiv svoje krvi? Kako kada znash da tu ne mozesh nikako postupiti, kada je sve jedno veliko, uzasno, zardjalo, pokvareno nishta?!!!