29/10/2007 - Malo ljubavne filozofije.....

         Nikada nisam verovala u ljubav na prvi pogled. Ma ne verujem ni u onu na drugi pogled, pa cak ni na prvi dodir! Mozda je to nesto u meni, ali ja jednostavno ne shvatam ljude koji ugledaju osobu suprotnog pola, i onda bude...... ,,kakvi su ovo leptirici i srculenca oko moje glave?"...... Smatram da je to cisto zanosenje fizickom lepotom neke osobe, i to je sve povrsno, jer kako vreme odmice sa nekom osobom, pa makar ona bila ruzna u ocima drugih ljudi, ona ce vama biti lepa, ako poseduje sharm, harizmu ili ako ima neke druge kvalitete koji su vama potrebni. Recimo, ja ne mogu da smislim momka koji se ponasa potpuno nezrelo ili se pretvara da je nesto sto nije, a privlace me kulturni, duhoviti, zreli i mastoviti mladici. Naravno, po nekom nepisanom pravilu, za vama ce cesto ,,otkinuti" upravo onakva osoba kakvu NE zelite! (cast izuzetcima).  Evo mog iskustva:

       Pre izvesnog vremena sam videla jednog momka koji mi se dopao (ali samo dopao) i to na taj famozni prvi pogled. Izgledao je kao andjeo u ljudskom telu, to lice, ti misici, taj predivan glas.... Neka zajednicka drugarica je razmenila nase brojeve telefona i poceli smo da se dopisujemo. U samom startu sam uocila da je decko ogranicen kao terasa, xe,xe. Posto ja vise cenim pismene ljude, nego neke tamo andjele, Mr. Lepi je dobio prvi minus, kada sam primetila da rec ,,ne znam" pise zajedno, a takodje pravi ozbiljne padezne i gramaticke greske poput ,,jeli", ,,dali", ,,bijo sam u kucu" .......itd. Ali cak ni to ne bi bilo toliko dramaticno, da nije bio u nekom kasnom pubertetu, i to u periodu kada su svi mladici opsednuti, znate vec cime. Medjutim Mr. Lepi je bio dovoljno kultivisan da u pocetku nista od toga ne pomene, ali je postavio jedno izuzetno glupo pitanje: 

,,Sta bih prvo primetio na tebi?" 

Nekim shestim culom, koje vecina zenske populacije poseduje, odmah sam shvatila na koju on kartu igra, naime, hoce da mu ja nahvalim svoj fizicki izgled, da se predstavim kao sex-bomba, a da on kasnije insistira na sastancima i ko zna jos cime. Hm, a nismo se poznavali ni dva dana! Zato sam ja uzvratila kontranapadom i na njegovo pitanje sta bi primetio na meni, rekla sam ,,Radost u koraku". Ukoliko se samo pravio glup, shvatio bi sta sam htela time da kazem, ali posto se (nazalost) nije pravio glup, uzvratio je sa: ,,Ma ne izmisljaj, dobro znas sta hocu da znam, kolike su ti..... " i jos par vrlo bezobraznih stvari, na sta je momentalno usledio crveni karton, i Mr. Lepi je bio iskljucen u 10-om minutu utakmice! Pretpostavljam da nije ni znao sta ga je snaslo. Zvao je jos jedno par dana nakon ,,ispada", izvinjavao se i sl. ali je do tada bio samo proslost, i jedno smesno iskustvo.

      Dobro, u chemu je sad moja poenta? Evo, pod 1) je to sto ja nemam uopste srece u ljubavi, pa da naletim na nekog iole normalnog tipa, koji ce umeti da me ceni, onakvu kakva jesam. A to, dobro znam, svako zensko bice na planeti zeli. Moja kreativna, nepopravljivo romanticna, ali ipak buntovnicka i pomalo sarkasticna dusa ne nalazi slicnu osobu za neko intelektualno druzenje, pa evo trazi azil na BlogOye-u. Pod 2) ovo je razlog zasto ne verujem u ljubav na prvi pogled, zato sto verujem u ljubav na prvu rec. Ta prva rec je kod mene prvi utisak, a on je, po mom misljenju, ipak najvazniji....

Eto, to je bilo moje ljubavno filozofiranje. Osim ako nemate i vi nesto da dodate....

27/10/2007 - Na levoj nozi.....

          Probudila sam se sa nekim uzasnim osecajem praznine i iscrpljenosti, koji me nije napustao. Ustala sam, zbacila jorgan i krenula pravo prema prozoru, da bi me tamo docekala velicanstveno sumorna slika jesenjeg dana, kisa, blato, opalo lisce... Negde u meni je rasla nelagodnost pri pomisli da cu morati da izadjem i da se suocim sa tim. Ovih dana, da nema obaveza, jednostavno bih uskocila natrag u topli krevet. Uz uzdah sam otisla u trpezariju, da bih, reda radi nesto doruckovala, mada sam imala osecaj da ce mi svaki zalogaj zastati u grlu. Caj, marmelada i tost koji se pusio, nisu nimalo popravili moje raspolozenje, cak je bilo jos gore kada mi je tost ispao iz ruku, i u sekundi koja mi se cinila kao vecnost, pao na namazanu stranu. Gde sam to procitala da tostevi uvek padaju na namazanu stranu, posebno ako ste mrzovoljni, a uz to vam se i zuri? Nema veze. Nisam ionako mogla da doruckujem. Na brzaka sam iskopala nesto iz ormana i obukla se, a sveze oprana odeca se lepila nam moje telo, kao da nije dozvoljavala da je obucem i rastegnem. Sledeca stanica, ulica. Slusala sam melodicno dobovanje kisnih kapi po mom kisobranu, dok sam odmerenim koracima zaobilazila mnogobrojne barice i barustine koje su mi se isprecile na putu. Izgledalo je gotovo kao neki setni ples na mokrom asfaltu, dok sam ja bila glavna plesacica, izbegavajuci blato i bare. Najzad je misija uspela, i sa zadovoljstvom sam se nasla pred velikom zgradom Muzicke skole. Jos samo par koraka, i tu smo! Popela sam se na mali kameni stepenik koji je vodio do dvokrilnih vrata, ali sam tu i ostala posto nisam uspela da otvorim vrata. Znajuci da se ona ionako tesko otvaraju, sabrala sam svu svoju snagu i pokusala ponovo, ali i ovog puta bezuspesno. Prokleta vrata se nisu otvorila!!!

          Odustala sam, okrenula se, i zakoracila u nameri da se vratim kuci, posto mi je dan tako ,,divno" poceo. Sljis! Upss, izgleda da sam upala u baru! Leva nogavica mi je bila mokra i blatnjava sve do kolena, dok je druga samo malo bolje prosla. Naravno stopala su mi se u roku od dve sekunde ,,udavila" u mlazu blatnjave vode koja je siknula u moje cipele, i kvasila mi tanke carapice. E sada znam da treba da nosim cizme, a ne patike i cipelice! Kakvog li nacina da se to nauci! Naravno zivot ide dalje, pa sam i ja pocela da ga jurim. Nastavila sam put kuci.

         Presla sam mnoge ulice, prosla pored mnogo butika (usput sam zastala da odmerim jedan privlacan crveni dzemper sa rol-kragnom), i naposletku se nasla ne pesackom prelazu, poslednjem, pre ulice koja vodi do moje kuce. Reka automobila nikako da presusi. Nije se nasao ni jedan trenutak koji bih mogla da ugrabim i predjem na drugu stranu, a niko od vozaca nije bio doboljno kultivisan da stane i propusti me. Ruke su mi bile ledene, jutro je bilo hladno, a ipak sam stajala i cekala i cekala i cekala....... Boze, koliko li je samo automobila! Sta svi ti ljudi rade bas u ovoj minuti kada ja hocu da predjem obicnu ulicu?! Skoro celu vecnost sam provela na ,,zebri", a onda sam konacno docekala moment kada sam krenula. Medjutim (tu se uvek nadje neko ,,medjutim"), neki ludi vozac se namerio da bas tada prodje, ne postujuci pravila pesackog prelaza, i u naletu je prosao, opasno blizu mene,(naravno da sam se izmakla) ali sam zato bila pocascena besplatnim tusiranjem i nekoliko hektolitara ledene kisnice koji su me doslovce okupali. Naravno da sam bila besna; besna na sebe, besna na ludog vozaca, besna na sve ljude koji u ovom besnom danu nisu besni kao ja. Ma ni da su kola stala, i iz njih izasao Bred Pit, to me ne bi zaustavilo u mojim besnim namerama i mislima.

        I ne secam se kako sam stigla do kuce, valjda me je nesto odvuklo od mesta odakle sam mogla, komotno, da se teleportujem u bolnicu. Poslednjih par koraka sam pretrcala (naravno da sam se okliznula, jos pitate?), i upala u hodnik moje kuce, gde sam mogla na miru da se cedim, dok kroz par sekundi nisu dosli moji roditelji i zamalo me ugurali sa sve cipelama u ves masinu. Mora da sam ustala na levu nogu. Ma desava se svima, ali kakvi su vasi dozivljaji jutarnjeg malera? Ako se na vreme ocedim, mozda cak stignem i da vam napisem odgovor....

15/10/2007 - U kuci velikog blata...

14/10/2007 - Bruka i sramota.....

13/10/2007 - Big Girls Don't Cry

12/10/2007 - Svako vreme ima svoje Feme... (inspiracija: Pokondirena tikva i Cinovnikova smrt)

               Ljudi su cudni i razliciti. Ljudi su komplikovani i zavidljivi. Ljudi su sve sto zele da budu i u isto vreme, nista od toga. Ponekad ih je tesko razumeti, a nekad su prilicno ,,providni" i sposobni su da urade sve da bi zadivili druge, dok zapravo nisu ni svesni svojih tajnih kvantiteta odnosno kvaliteta.

        Cudno je to kako se i u najboljoj zajednici pojavi korov, seme razdora i nesloge, obicno je to bezazlena i banalna stvar, ali je ti smesni mali ljudi hiperbolisu i potpuno joj promene smisao. Sve se to ponavlja i okrece kao rulet, samo sto je nekada crveno a nekada crno, izadje na korist ili na stetu. Ah ti mali ljudi, uvek su komicni! Drustvo je promenljivo, ali zanimljivo je da kod vecih zajednica (ili mozda cele drzave), te promene retko padaju na crveno. Donesu srecu, pa je odnesu.

        Ljudi grese, precene svoje sposobnosti, pa potlace druge bez razloga. Idu putem kojim ih vodi los putokaz, umesto u rajski bar, nosi ih ka hotelu izgubljenih dusa. Takodje ljudi pogrese i potcene svoje sposobnosti, a je totalno saosecam sa njima. Niko, nikada ne sme da dopusti da ga ,,gazi" jedno drustvo, samo zato sto su oni brojcano veci ili im je autoritet jaci, a ta osoba je samo usamljeni krik neznanja, neshvatanja i naivnosti. Crv. Nistavilo. Mozda bi se i nasao neko da te osobe prosvetli ili da one uzvisene spusti na zemlju, ali to je retko moguce kada osoba odbija da kaze: ,,Ja sam to sto jesam, ja i niko drugi", vec se krije iza fasade lazi, opsena i nade da ce uvek postojati ,,neko drugi" koji ce preuzeti njihovu ulogu.

        Osobe tipa ,,crva" i ,,noblesa" su u stanju da vecno prave nesporazume i da dosadjuju drugima, blazeno nesvesni svoje sopstvene vrednosti, sto znaci da imaju potpuno los izgradjen stav o zivotu, i o njima samima, takodje. Prikazu se u jednom svetlu, misleci da tamo i pripadaju, ali su zapravo osvetljeni sasvim drugim svetlom koje svi ostali primecuju, osim, naravno njih. Komicnost, neznanje i nedostaci im izbijaju iz svake pore na telu i prizivaju u meni zarku zelju da se nikada, niko vise ne ponasa tim (ne)stilom.

       Ljudi su tako cudni i razliciti. U stanju su da lazu i da se pretvaraju toliko dok to i njima ne dosadi. I uopste tada nije vazno poreklo, bitna je svest i licni karakter koji se nece dostici, bilo da si tikva koja misli da je kondir, ili kondir koji misli da je tikva.

6/10/2007 - Prepoznajte lepotu.....u sebi!

Slucaj iz ordinacije plasticnog hirurga: zena, na pragu sedamdesetih godina, dolazi na razgovor kog estetskog hirurga u vezi sa zahvatom na licu. U ruci joj fotografija na kojoj je tridesetak godina mladja. Ne zeli da bude kao Angelina Jolie ili Eva Longoria, vec kao ona sama, sa svojih 25-30 godina. To su godine u kojima je upoznala svog muza, ljubav svog zivota. On je, nazalost, oboleo od Alchajmerove bolesti i ne moze da u sedamdesetogodisnjoj starici prepozna voljenu suprugu. U domu za stare gde zive zajedno, on u ruci grcevito drzi njenu sliku iz mladosti i zbunjeno se pita: ,,Zasto moja zena nikad ne dolazi da me poseti?"

Stara dama se ponadala da ce, ako se podmladi, ponovo probuditi njegova secanja, i da ce srecno proziveti godine njegove bolesti, njihove poslednje godine....

Nakon obilazaka brojnih bolnickih pragova, pronalazi hirurga koji razume njenu potrebu i pristaje da izvede, u kratkom roku, niz komplikovanih intervencija. Ona nema vremena za gubljenje. Nakon svih, za nju veoma napornih intervencija, starica na ivici snage mora jos da ceka, da bude strpljiva, dok ne prodju podlivi, modrice, otoci.......

Najzad, odlazi kod njega, sa frizurom, odecom i licem svoje mladosti i velikim osmehom. On je gleda i ........ ne prepoznaje je! Tokom mesec dana njenog odsustva, koliko je trajala sanacija posledica hiruskih zahvata, starac se zblizio sa takodje obolelom staricom, i svojoj ,,mladoj" zeni govori: ,,Ovo je moja devojka.... Vi ste lepi, ali pogledajte kako je ona lepa....".

Lepota. Tako relativna, nesigurna, fascinantna i uznemirujuca. Moze da se pronadje u razlicitim licima i na sasvim neocekivanim mestima. Pokusajte i vi da je otkrijete..... u SEBI!

4/10/2007 - Kategorije blogera

Blogeri su jako cudna vrsta ljudi. Ja ih delim u tri kategorije: stalan, povremen i samo navratim tip. Iskreno, moja malenkost spada u sva tri tipa, jer se desava da potpuno zaboravim na moju novu, blog personu, a neki put jednostavno moraju da me odvlace sa kompa.

Elem, ako se zagledamo bolje u tu crvenu stranicu pred sobom, sta se prvo uoci?

Blogoye? Neeeee....

Shoutbox? Neeeee......

Blog opcije? Ma neeeee.......

Mogu da se kladim da barem 80% posetilaca bloga se prvo zagleda u Blog vesti, pa onda u one odlomke najnovijih postova levo. A tu takodje bitnu ulogu igraju i nadimci. Koliko ih samo ima! Svaki od njih opisuje nesto o osobi koja se tajanstveno krije iza njih,bezbojan lik, prozirna senka, a samo ona zapravo zna ko je u stvari. Ili ne zna... Tu ni My Profile ne pomaze puno.  Blogeri nalaze razne nacine da prikriju ili promene svoj identitet, tako da niko ne moze biti siguran da li je sve ono sto pise u Profile-u istina ili opsena. Neki blogeri, zeljni popularnosti, cine sve da bi privukli komentatore, ostavljaju postove prepune raznih filozofija i slicnoga, ali ne uspe svako na tom putu trnja i kamenja. Popularnost je, narocito medju blogerima, prolazna, jer svakog dana otprilike se uloguje neki sasvim nov bloger, koji ce mozda svojim zanimljivim postovima i razmisljanjima da privuce ostatak online pisaca. Zato je moj savet svima da budu ono sto jesu, i da ne dozvole da pisu nesto, samo zato sto ostatak blogera pise bas to, ili izvesnim stilom.

Stalan tip blogera je bezbedno ususkan u sopstvenoj harmoniji reci, oni, naime, vec imaju izgradjen stil pisanja, a tudji blogovi i stilovi im samo sluze za usavrsavanje sopstvenog.

Povremeni tipovi su ti koji verovatno nemaju puno vremena da ,,vise" na blogu, pa dodju kad dodju, napisu nesto i......... zbrisu.

Samo navratiim tip je neko ko ,,samo navrati" da pogleda sta ima novo na blogu, retko vec poseduje svoj. Njima bih savetovala da pod hitno naprave svoj blog, jer ce samo tako osetiti srecu kada neko, na primer, ostavi komentar na njihovom blogu, ili kada vidi da ima puno blog prijatelja.

I za kraj ovog posta jos samo : UZIVAJTE U BLOGOVANJU!!!

4/10/2007 - Slatke muke...

Nerviram se. Besnim. Zapenusam. Zacrvenim se. Gledam u ekran pred sobom i jezim se onoga sto vidim. Dodje mi da ga jednim pokretom sake posaljem u neki bolji svet, samo kada nije kostao toliko mnogo. U jednom trenutku se ipak odvracam od svojih destruktivnih namera, ustajem i tajanstveno okrecem jedan telefonski broj. Linija pisti, krci i na kraju se gasi. Moj bes raste  kao testo, spremno da se oblikuje i razvalja u slatke kolacice mojih muka. Krv mi penusa telom kao sampanjac....

Zasto????

Razlog je jednostavan i muci me vec duuuugo. I N T E R N E T !

Za razliku od vecine kolega blogera, ja sam na dial-up-u i to toliko sporom i losem da je nemoguce opisati. Na primer, imam izvesne prijatelje u Jagodini i Beogradu koji takodje koriste dial-up, ali kod njih je internet mnogo brzi neko kod mene. Meni je brzina (bolje reci sporost) ,,cak" 9,6 kb/s, a kada imam posebno srecan dan dostize ,,vratolomnu brzinu" od 12kb/s!

I zato nije tesko zakljuciti da takva ,,brzina" jednostavno ubija u meni zelju da koristim net, jer jednostavno ili me mrzi da cekam toliko dugo (inace sam veoma strpljiva osoba), ili veza neretko pukne, kao kada krhka casa padne sa stola jer je ionako bila opasno blizu ivice.

Naravno, informisala sam se ja o drugim mogucnostima konektovanja na net, i otprilike imam mogucnost izbora: ADSL ili SBB kablovski internet.  ADSL nudi zaista povoljne usluge, a njihova najniza brzina od 256kb/s je nesto sto mogu samo da sanjam, a vec da ne pricamo o vecim brzinama kao sto su 1,5mb/s! SBB je trenutno nesto najnovije, pa je jeftino dok kupci ne navale, ali sam zaista bila iznenadjena brzinama koje on nudi. Cak 5mb/s, a u zavisnosti od paketa, moze dostici brzinu i od 10mb/s! To je vec bilo izvan granica moje maste.

E sada ja lepo vas da pitam, kolege blogeri, ADSL ili SBB? Sta Vi preporucujete?