После четири године ( од како је завршила Рударско геолошки факултет) , моја сестра –рођена, добила је посао у једној основној школи. И то сасвим случајно. Њен CV се буђао у фијоци две година , и када је  наставница ( која је до рада предавала хемију) дала отказ пред почетак школске године , директор је позвао Наташу и тако је добила златних 70℅ часова.  Предаје седмом и осмом разреду. Мислим није посао за стално али дај шта даш, питање је да ли ће је и задржати.

      Све би било идеално да деца нису ,,дивља“ . ,,Дивља“ до те мере да су једно дете закључали у ормар ( дете са специјалним потребама, а по новом Закону о школству спроведена је инклузија тако да ова деца могу похађати наставу као и сва остала ). Дете је на крају од силног лупања и цимања развалило врата и пало на под. На њено питање ,,Ко је то урадио?“ сви су се смејали и урлали. Паметна деца и радна седе у првим клупама – тако су се сами разместили. Када је неколицину похвалила како заиста лепо раде добила је одговор у зборници ,,Ма то су лудаци само бубају!“. Е сад треба наћи средину и како се поставити . Каква  треба да буде према  деци која раде и онима који су немирни? Кажем ја мојој Наташи: ,,Слушај , данашњој деци је занимљива ватра, крв и секс. Пошто на хемији не можеш ништа да сецираш, а ни сексу нема места сем кад причаш о ,,хемији“ између двоје заљубљених, ти им брате дај ватре и биће ко бубице мирни.“ ,,Ти ниси нормална. Мислиш да су деца као они твоји ,,пацијенти“ на послу! “

        Пошто се слабо виђамо , одемо прошле недеље  на доручак у град. Причале смо о свему и свачему. Питам ја њу  како јој је у школи. Она ћути. Каже после крађе паузе ,,Знаш изводим им по неколико пута експерименте где треба нешто да гори и мирују. Магнети их занимају. Поделила сам осам јединица. Коначно су мирни.“

       Пре неколико минута ми је јавила да је добила и здравствен књижицу, маркицу, коначно се ,,скинула“ са бироа за запошљавање. Мени је топло око срца. Сећам се када сам ја пре деценију  коначно окренула леђа проклетом бироу и подбулим фацама које лупају печате и набадају по тастатурама , кад их питаш има ли нешто само те погледају лењо испод ока  и оно безобразно, ђилкошки ,,ццццц“ изусте. Не ни ,,нема“ или ,,има“ само ,,ццццц“.

       И шта рећи ? Одавно је познато да смо у дубиози. Будућност се огледа у нараштајима који долазе. Шта ће бити? То нико не зна.