Šta god da radim uvek se vraćam tebi, tebi koje nema da po ovoj zemlji hodaš i smeješ se. Tvoje srce je zakopano onom trulom ilovačom, iznad koje belasa i u mraku spomen tvoj. I šta god da radim, kuda god da idem tvoja sen me prati i vraća ponovo nazad- kući. Milina u srcu me obuzme kad se setim tvojih saveta a i danas ih rado delim svima -baš onakve kakve si ti meni davala. Bože, kako vreme brzo prolazi, a taj dan taj crni dan kao da je juče bio. Ma ti kao da si se poigrala s nama, kao kad smo deca bili a ti se skrivala od nas,al to je bila igra samo, sad te ima, sad te nema, a sada te stvarno nema.Uvek si govorila da moramo dalje,i da se ne osvrćemo na ono što je bilo.Da gledamo u bolje sutra i čuvamo jedni druge. Danas sam tražila recept za kolač u tvojim knjižicama i plakala dugo nad tvojim kukicama i zavijucima koji su krasili tvoja slova, i čula tvoj glas ,,Hoćeš li se dovući ovde sunce ti tvoje, i naučiti nešto crknućeš od gladi kad mene ne bude bilo, jel ne znaš ništa da kuvaš i mesiš". A eto naučih i da kuvam i da pravim kolače baš iz tvojih knjižica, i ne ,,crko od gladi",a tačno je ,tebe nema.

Danas je dan za kršenje pravila, pretresanje fajlova mog mozga, i dok razmišljam tj. biram dal da pojedem jabuku il da zapalim cigaru, il da završim posao da ne ostavljam za sutra sabajle, biram porok. Zapaliću cigaru a posle ću da pojedem jabuku i da uzmem žvaku da ubijem gorak ukus života. I da polako pretresam fajl po fajl u mozgu i vidim šta mi valja činiti od vremena koje mi je ostalo.A vozovi idu ne zaustavljaju se..........