Zašto ljudi imaju potrebu da se pretvaraju?

Povod za ovu moju pričicu je detalj.

Jutros sam opazila stiker žirafu na kutiji od naočara našeg šefa. Naravno nisam ga samo ja videla već i svi koji su bili na kolegijumu. Kreće priča: ,,Bože sačuvaj, pa što ne skide onu sličicu kako ga nije blam?" zatim,,E a u onoj konzervi jel si videla drži olovke, pa on je neko i nešto zašto ne kupi nešto drugo pa ne stavla one olovke", onda komentar ,,Ma on on je bre bruka za nas kako ga nije sramota-stiker?"

Nisam imala komentar na ove zajedljive komentare. Razlog je jednostavan. Taj čovek je to što jeste. Ima malo dete i njemu je taj stiker važan i drag jer ga je ruka njegovog deteta zalepila. Pa šta? I ja obožavam stikere i imam ih na telefonu, pa čak i na mojoj kutijici za olovke. Moja kancelarija je moj prostor u kome boravim-tako je i njegova kancelarija njegov radni deo. Svi se trudimo da prostor u kome radimo bude što prijatniji. Ja sam ga uredila iako je bilo zamerki da je suviše ,,nekako detinjasto" . Pa šta? ,,Kako te nije blam da kad ti dođu stranke vide tu tvoju tablu na kojoj su kučići pa ti imaš trideset!" Pa šta? U čemu je problem? To sam ja. To što imam žuto zelene cipele, ili crne sa cvetnim dezenom? Zašto to bode ljudima oči? Moji dani su u boji, odeća mi je u boji, život mi je obojen duginim bojama-jer ja tako hoću i želim da mi bude lepo. Zašto su ,,svoji ljudi" toliko na meti tračeva, ogovaranja? Prosto ne razumem. Njegova konzerva od Coca-cole, moje cipele,  stiker žirafe...naša zajednička slika sa proslave 8 marta -svi šašavi i ludi-,,Sklanjaj tu sliku vidi još je stavila i uramila šta će ljudi da kažu? Alo pa to smo mi-čega se treba stideti? Zašto glumiti ludilo, zašto biti u šablonu? Živi život! To sam ja , to si ti, to smo mi.