Ima nešto posebno u njemu. To nije tipičan zidni sat. Naš sat je poseban . Ne što je naš pa je poseban-ne. Moj otac i pokojna majka kupili su ga u Bengaziju-Libiji pre trideset pet godina( dobro je da ima nešto u kući starije od mene). Moja mama mi je pričala da su zamalo zbog njega otišli u zatvor-a odatle tada ni Bog ih ne bi iščupao. Moja mama je spazila taj sat kod jednog njihovog sajdžije. Danima ga je gledala kada je išla na pijac. On je lep, visok oko pola metra i trideset santima širok. Ima staklena vrata koja se otvaraju pomoću male ručkice sa strane. A unutra ručno napravljen mehanizam, sa velikim srebrnim klatnom i dva mala ključića koja vise na malim kukicama-jedan navija sat a ovaj drugi ono čuveno ding-dong. Moja sestra i ja se tada nismo rodile, a moja majka( što je i na mene ostavilo traga da i ja posebno volim i želim da dobijem devojčicu) uvek je želela da ima dve ćerke. A na vratima sata su upravo naslikane dve devojčice koje beru suncokrete.Ta slika je u dnu vrata-kroz koja se vidi klatno. I tako kupe oni sat pred polazak. Umotaju ga u tkaninu iz koje su ga i izneli iz radnje, a zatim u nešto nalik papirnatoj kesi. Naravno sa njim nisu mogli u avion. Prijave oni uredno sve naravno i sat. Ukrcaju se u avion. Posle par minuta došla su dva policajca i tražila od njih da izađu iz aviona. Kažu imate visoko rizični prtljag!!???? Strašno. I tako nemadoše kud odmotaju oni svoj paket, i naravno vide sat koji je po prilično velik. Lepo ga ispipaju, pretresu, isčačkaju, i ništa ostave ga. Dobro je da su se izvinili za nesporazum. I tako sat dođe u Srbiju. Naš Libijac-kako ga iz milošte zovemo. Radi i dan danas, majstor u njegovu ,,tibu" još nije zavirio. O dobro se setih idem da ga navijem.