Belgrade Time
Osećam bol, u glavi, kostima, srcu. Mnogi kažu da srce ne može da boli, ok, ali mene boli. Pitam se dokle dopire ljudska glupost? Kako to neko nema osećaja za druge ljude? Da li je moguće da posle svega u životu kroz šta sam prošla a i dalje prolazim nikako ne postajem pametnija? Da li je moja iskrenost, otvorenost, nesposobnost da lažem zaslepila toliko moje oči da od drveta ne vidim šumu? Sve što sam u životu do sada uradila i radim, ostavlja nekog traga, i daje mi volju da idem dalje. Nije mi život uzalud trošen, uvek sam tražila i još uvek tražim smisao stvari, smisao života. Uprotnost me je vodila kroz život. Sve što sam radila, pomagala drugima, nikada to nije bilo zbog toga da bi neko rekao ,,Bravo, samo tako, odlično" , već je sve dolazilo iz dubine duše. Niko ne razume ili se trudi da razume tuđu bol i patnju. Osećaj da ne pripadaš vremenu u kome živiš, i sve što se više trudiš da se uklopiš sve ipak ostaje samo na tom trudu. Boli me pakost, nemarnost, bezosećajnost ljudi. To što svi znaju sve a ne znaju ništa u stvari jer onaj koji zna sve taj je budala.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar