Image Hosted by ImageShack.us
7/11/2013 - Мој народ




- Наш народ је мртав... - закључише двојица пријатеља гласом празним попут посљедњег поздрава над братовим гробом.
- Везан, утамничен, подијељен, растрзан... наш народ је неспособан, чак и невољан да васкрсне. На његовим плећима лежи тежина вијекова и историјских дугова које силни никако нису заборавили. Дугова борбе за слободу коју данас претварамо у добровољно ропство.
- Знаш, у својој борби да га дигнем из мртвих, и ја сам умро са својим народом...
- Обојица смо - одговори други пријатељ, након чега оба утонуше у дуго ћутање, док је ноћ освајала главни град некоћ слободне и поносне земље. 
Сједели су на крову зграде са чашама црног вина у рукама изњедреног из срца некадашњих царских винограда. Неуобичајено топла новембарска ноћ била је попут благослова на крају једног исрпљујућег пута, на крају једне дуге и неравноправне борбе која није могла да се добије.
***

- Одлучио сам...
- Дефинитивно?
- Дефинитивно.
- Знаш да ћеш тамо бити сам у почетку? 
- Баш као и ти, зар не?
Обојица се гласно насмијаше. Прошла је година дана откако су на истом овом крову разбили испијене чаше вина, очајни и празни, исцрпљени у узалудним покушајима, да се један народ рјечју дигне из мртвих. Прошла је година дана, и ова новембарска ноћ је била хладна и вјетровита, али их то није спријечавало да и вечерас испију литар домаћег црног вина. Већ сутра ће их путеви одвести на различите стране свијета, али вечерас су ту, можда посљедњи пут заједно, али разбијеним стаклом побратимљени, једном и заувијек.
- Жао ми је свих тих људи који не схватају величину напора старосједелаца Кијапе у њиховој наизглед безнадежној борби против сопствене владе, војске, корпорација, интереса великих сила - укратко против највеће покретачке силе данашњице, силе глобализма. Ти људи су узели пушке у руке, након деценија, да не кажем вјекова угњетавања, и јасно и гласно рекли: "Било је доста!" Упознавши Запатисте, упознао сам свој народ, јер мој народ је сваки народ који се бори, који своје достојанство ослобађа и стиче у једној бескомпромисној борби без обзира на изгледе који су против њега. Тај народ живи у својој борби и ја живим са њим. То је мој народ, то је мој сој, баш као и сваки други народ који је рекао 'не' окупацији своје земље, који је рекао 'не' глобализацији своје културе, који је рекао 'не' корумпираности своје владе од стране великих сила, а који је рекао једно јасно 'да' својој слободи и борби за њу. Жао ми је свих тих људи који не разумију радост слободе и избора борбе за њу. Они ће заувијек живјети и једног дана умријети као робови који ту слободу никада истински нису осјетили.
- Народ... или боље речено оно што је од тог народа остало. Да не знам за још један народ који скоро исту битку бије на својој вјековној земљи, стајао бих рамe уз раме са тoбом, брате мој. Овако, мене срце вуче на другу страну, у земљу мојих предака, јер тамо, на Балкану, постоји један други, мали народ, који на сјеверу своје покрајине чува оно што је остало од читаве своје, некада величанствене нације и државе. Тамо, на сјеверу Космета, живи мој српски народ, који још увијек памти и чува своје обичаје, свој понос и достојанство, а народ који не памти, који нема своју прошлост не може да има ни своју будућност.
- Недостајаћеш ми брате мој...
- Знам, и ти мени брате, али боље да живимо одвојено са својим народима, него ли да умиремо заједно овдје, међу народом који је већ одавно мртав.
:: Obavesti prijatelja !

O meni

Ne cini li vam se da se desava nesto istinski pogresno sa svijetom u kom zivimo!?



Poslednje napisano
Meni
Kalendar

Prijatelji
Linkovi


    Entry 5 of 37
    Prethodna strana | Sledeća