Јебе нас и мртва Југославија. Ко год са сјетом и носталгијом размишља о њој, једном ногом је у њеном гробу и не миче са тог мјеста. Сама Југославија је три пута била гробница српског народа - да смо у Србију уложили толико жртава, труда и љубави, колико смо уложили у све те бивше Југославије, данас бисмо имали Србију бар дупло већу него што јесте и српски народ коначно уједињен под отаџбинским сводом - безбједнији, сигурнији и у много бољем економском и геополитичком положају у односу на овај тренутни. 

Не би нас бринула ни Велика Албанија, јер би ту била Србија у својим природним границама као највећа сила Западног Балкана. Овако, сносимо посљедице кратковидости и наивности пар кључних владара и политичара у нашој скоријој историји, али и самог народа затрованог антисрпским и титоистичким идејама, док су на нашим жртвама профитирали остали (новонастали) народи, откидајући парче по парче земље и историје који су одвајкада припадали нама, који и данас крваве српском крвљу. 

Ко год жали за Југославијом, жали за немогућом утопијом, створеном са једном намјером - неутралисање значаја и улоге српског народа који је током Првог свјетског рата и непосредно пред његов завршетак пријетио да постане кључни геополитички фактор на Балкану. Ипак, захваљујући нашем вајном краљу Александру, те Николи Пашићу, и њиховим масонским "савјетницима", српске жртве су бачене на сметљиште Краљевине СХС, а затим на најбизарнији начин погажене збивањима у Другом свјетском рату, стварањем НДХ и геноцидом који је српском народу нанесен у типичном маниру усташке захвалности - за ослобођење од аустроугарског окупатора након хиљадугодишњег ропства.А шта тек рећи за масовни пребјег и амнестију усташа 1944. године, када је постало евидентно да Силе осовине губе рат? А шта тек рећи када те исте усташе заузимају мјеста у посљератној администрацији Југославије, светећи се Србима (партизанима) како Голим Отоком тако и другим репресијама, укључујући и планско насељавање шиптара у договору са Хоџом, те Устав из 1974.? А шта тек рећи за '90-те, када више није било довољно поцијепати Србе у 6 република и 2 покрајине, него их још и физички протјерати са својих вјековних огњишта, негирајући једино њима право на самоопредељење у републикама у којима су били конститутивни народ, а сваки покушај отпора прогласити злочином!? 

И онда се данас нађе још неки Србин који жали за Југославијом?

Жалите за Србима и Србијом, жалите за овим јадом и биједом до којих нас је довела ваша сулуда љубав према земљи Југославији, створеној да буде рака нашег народа - и то духовна колико и физичка!

Сваки југоносталгичар обична је наивчина и кратковиди духовни богаљ, а неки у својој затупљености постају и искрени душмани своме роду и издајници своје отаџбине. Не мораш пљувати по свом народу да би показао отвореност ума и осјећај за "Weltschmerz". Родољубље је једна дивна, све више заборављана особина, којом преовладава љубав према својој отаџбини и њеним пријатељима, мада и презир према непријатељима, али зар душмани мога рода заслужују ишта боље од тога?

 Србија, а не Југославија - то је требао бити некадашњи слоган! Србија, а не Европска унија - ваљда смо нешто научили у међувремену...