Јебе нас и мртва Југославија. Ко год са сјетом и носталгијом размишља о њој, једном ногом је у њеном гробу и не миче са тог мјеста. Сама Југославија је три пута била гробница српског народа - да смо у Србију уложили толико жртава, труда и љубави, колико смо уложили у све те бивше Југославије, данас бисмо имали Србију бар дупло већу него што јесте и српски народ коначно уједињен под отаџбинским сводом - безбједнији, сигурнији и у много бољем економском и геополитичком положају у односу на овај тренутни. 

Не би нас бринула ни Велика Албанија, јер би ту била Србија у својим природним границама као највећа сила Западног Балкана. Овако, сносимо посљедице кратковидости и наивности пар кључних владара и политичара у нашој скоријој историји, али и самог народа затрованог антисрпским и титоистичким идејама, док су на нашим жртвама профитирали остали (новонастали) народи, откидајући парче по парче земље и историје који су одвајкада припадали нама, који и данас крваве српском крвљу. 

Ко год жали за Југославијом, жали за немогућом утопијом, створеном са једном намјером - неутралисање значаја и улоге српског народа који је током Првог свјетског рата и непосредно пред његов завршетак пријетио да постане кључни геополитички фактор на Балкану. Ипак, захваљујући нашем вајном краљу Александру, те Николи Пашићу, и њиховим масонским "савјетницима", српске жртве су бачене на сметљиште Краљевине СХС, а затим на најбизарнији начин погажене збивањима у Другом свјетском рату, стварањем НДХ и геноцидом који је српском народу нанесен у типичном маниру усташке захвалности - за ослобођење од аустроугарског окупатора након хиљадугодишњег ропства.А шта тек рећи за масовни пребјег и амнестију усташа 1944. године, када је постало евидентно да Силе осовине губе рат? А шта тек рећи када те исте усташе заузимају мјеста у посљератној администрацији Југославије, светећи се Србима (партизанима) како Голим Отоком тако и другим репресијама, укључујући и планско насељавање шиптара у договору са Хоџом, те Устав из 1974.? А шта тек рећи за '90-те, када више није било довољно поцијепати Србе у 6 република и 2 покрајине, него их још и физички протјерати са својих вјековних огњишта, негирајући једино њима право на самоопредељење у републикама у којима су били конститутивни народ, а сваки покушај отпора прогласити злочином!? 

И онда се данас нађе још неки Србин који жали за Југославијом?

Жалите за Србима и Србијом, жалите за овим јадом и биједом до којих нас је довела ваша сулуда љубав према земљи Југославији, створеној да буде рака нашег народа - и то духовна колико и физичка!

Сваки југоносталгичар обична је наивчина и кратковиди духовни богаљ, а неки у својој затупљености постају и искрени душмани своме роду и издајници своје отаџбине. Не мораш пљувати по свом народу да би показао отвореност ума и осјећај за "Weltschmerz". Родољубље је једна дивна, све више заборављана особина, којом преовладава љубав према својој отаџбини и њеним пријатељима, мада и презир према непријатељима, али зар душмани мога рода заслужују ишта боље од тога?

 Србија, а не Југославија - то је требао бити некадашњи слоган! Србија, а не Европска унија - ваљда смо нешто научили у међувремену...

Koliko puta vam se desilo da posmatrate sebe kao nijemog i nemoćnog svjedoka kako globalnih, tako i lokalnih promjena, koje itekako ostavljaju traga na kvalitet vašeg života, a da vi tom prilikom ne stičete nikakav utisak kako utičete na iste te promjene? Ne čini li vam se da ste samo zrnce prašine bačeno kotačom sudbine uvis i prepušteno Eolu[i] i njegovoj (vama nedokučivoj) volji?

Koliko vas bi reklo: „Stani malo, kakva sudbina? Samo sam ja gospodar svoga života!“, a koliko vas bi nijemo prihvatilo to stanje ličnog ništavila prepuštajući se inerciji tavorenja u onome što bi mogao biti ispunjen život.

I ovi drugi reći će: „nemamo posao“ ili „slaba nam je plata“ ili „pokraše nas lopovi“ ili „izmlati nas policija“ ili „dobismo retroaktivno otkaze“ ili bilo kakav drugi razlog kojim samo svjedoče da oni nisu slobodni ljudi. Njihov duh je slomljen. Njihov entuzijazam se kreće između kreveta, televizora i kuhinje. Oni nikada neće moći da se podignu i dosegnu dostojanstvo, volju i snagu slobodnog čovjeka.

Međutim, znači li to da ih trebamo posmatrati sa prezirom?

Nikako i nikada! Oni su duše koje pate mnogo više u svom neznanju, negoli slobodan čovjek u svom znanju.

Mnogi bi mi se već u ovoj mojoj tvrdnji usprotivili, iznoseći kao kontra-argumente, da svjesnog i slobodnog čovjeka boli upravo ta spoznaja veličine i perfidnosti zla koje se okomilo na čovječanstvo, dok je s druge strane, neznanje tih slomljenih zapravo oslobađajuće, jer „weltschmerz“ za njih ne predstavlja neku posebnu misaonu kategoriju kojom bi opterećivali svoje živote.

Međutim, ne zaboravite, da znanje nikada nije bilo ono što je zarobljavalo čovjeka, nego upravo suprotno – sredstvo njegovog oslobođenja, kako od neposredne zavisnosti od prirodnih pojava i elementarnih nepogoda, tako i od lične podređenosti u društvenoj hijerarhiji savremene civilizacije.

Dakle, isticati neznanje kao blagodet, mogu činiti samo oni koji se plaše vašega znanja. Kao što reče John D. Rockefeller: „Meni ne treba nacija mislilaca. Meni treba nacija radnika.“ Izdefinisavši jednostavno šta njemu treba, a zatim kroz obrazovni sistem Sjedinjenih Država i masmedijsko zaglupljivanje nacije, sprovevši svoju ideju u djelo.

Čovjek dovoljno širokog obrazovanja i slobodnog duha, sposoban je da složi djeliće mozaika zvanog državna politika u jednu smislenu i poprilicno vjerodostojnu cjelinu. Čovjek izuzetne nadarenosti u stanju je da u sve to uključi i one zakulisne interese korporacija, banaka, tajkuna i dinastija, indirektno posmatrajući zbivanja u svijetu i njihove posljedice, dok čovjek izuzetnih sposobnosti i entuzijazma, sve to može da poveže u jedinstven mozaik svjetske geo-političke scene.

I to je momenat kada su znanje, inteligencija, širina duha i entuzijazam odradili svoj dio posla. To je ključni trenutak kada je svijest dosegla neophodan nivo, da  osoba koja je njen nosilac istupi i kao nosilac osmišljenih i značajnijih promjena u društvu. Nazvao bih to sticanjem „građanskog punoljetstva“, tj. intelektualne zrelosti neophodne da osoba koja je posjeduje ima sva neophodna znanja da aktivno utiče na političku, a samim tim i socijalno-ekonomsku scenu svoje države.

S druge strane, intelektualna zrelost, sama po sebi nije garantni faktor da će osoba koja je posjeduje svjesno djelovati u interesu zajednice, društva i čovječanstva. Tu na scenu pored znanja i svjesnosti, stupa ključna odlika svakog svjesnog i razumnog bića – njegova savjest, kao duhovna kategorija koja definiše njegovu etiku.

Etičnost jedne osobe nije izrazito univerzalna, nego radije društveno promjenljiva kategorija. Moguće je da se neki njeni elementi prenose kroz kolektivno nesvjesno sa predaka na potomke kao što to tvrdi Carl Yung, ali je s druge strane izuzetno podložna uticaju društva i porodice, tako da ćemo etiku iz tog ugla i posmatrati.

S obzirom da ne postoje univerzalni načini, nezavisni od društva, za utvrđivanje nečije etičnosti, to jedino društvo može da bude „sudija“ nečijem moralu. Čak i široke narodne mase, koje nisu imale mogućnost, želju ili sposobnost da se uzdignu na nivo visoke intelektualne svijesti, više nego dobro mogu da ocijene da li neko radi u njihovom interesu ili ne. Kada narod grca u siromaštvu, posrće pod otplatama državnih kredita, a ministri u isto vrijeme kupuju stanove i „bijesna kola“, nije li to najbolji pokazatelj da je etičnost onih koji vladaju i koji bi trebali da taj isti narod vode ka prosperitetu po cijenu žrtvovanja sopstvenih interesa, na nezadovoljavajuće niskom nivou i da su oni nepodobni za posao kojim se bave? Zbog toga, društvo treba i može da bude jedini moralni sudija svakome od nas.

Zbog toga, nijednome pojedincu se nikada ne smije uskratiti osnovno pravo da sudi onima kojima je dao svoje povjerenje da vladaju u njegovo ime. To pravo, za razliku od današnje parlamentarne demokratije (za koju se stiče opšti utisak da se namjerno drži neefikasnom), moralo bi da omogući građanima brzo, efikasno i neposredno uklanjanje bilo koje osobe neodgovarajućih moralnih kvaliteta sa bilo koje pozicije na vlasti.

Takvo što bi bilo moguće samo u neposrednoj demokratiji, lišenoj partokratije, sa narodnim izbornicima labavo vezanim za pozicije na kojima se nalaze, ali zato dovoljno stručnim i obrazovanim, da ta „labavost“ ne predstavlja prepreku njihovom prevremenom smjenjivanju ukoliko se za to ukaže potreba. U društvu lišenom partokratskih razmirica, intelektualne snage bi bile usmjerene na rješavanje konkretnih socijalno-ekonomskih problema, a ne na obmanjivanje masa u predizbornim kampanjama.

Profesija političara, ne bi bila zvanje „demokrate“ ili „republikanca“, nego zvanje uslovljeno stručnim obrazovanjem iz bilo koje oblasti (energetika, pravo, umjetnost, ekonomija, i sl.) u kojoj bi dati političar bio kompetentan i u kojoj bi se takmičio sa ostalim političarima da zadobije naklonost naroda svojim znanjem, stručnošću i idejama. Takav političar bi morao da garantuje za svoje ideje da nisu samo prazna obećanja, jer iza njega ne bi bilo partije da mu čuva leđa – ukoliko bi jednom prevario narod, njegov politički kredibilitet bi bio zauvijek pokopan. Zbog toga bi takav političar imao punu moralnu odgovornost pred svojim narodom, ukoliko ne iz humanističkih onda sigurno iz profesionalnih razloga brige za svoju budućnost. Da bi očuvao svoju kompetentnost spram svojih takmaca, on bi morao konstantno da se upoznaje sa najnovijim tehnologijama, znanjima, teorijama, učenjima, ali isto tako i da sve vrijeme bude izuzetno dobro upoznat sa situacijom u kojoj se njegova država nalazi kada je data stručna oblast u pitanju. Takva kompetentnost među političarima činila bi ih sposobnijim, a osim toga i lako smjenjivim ukoliko se utvrdi da iz bilo kog ranije navedenog razloga nisu dorasli položaju na koji su izabrani.

Ovo je trenutak kada se uviđa glavni nedostatak svakog partokratskog sistema oličenog u parlamentarnoj demokratiji, a naspram njega prednost neposredne demokratije u jednom čisto nepartijskom društvu.

Nepartijsko društvo ne podrazumijeva istovremeno nepolitičko društvo, štaviše, u slučaju neposredne demokratije, društvo bi moralo biti izrazito političko. Tamo gdje bi državni mehanizmi bili uspostavljeni na temelju neposredne demokratije društvo bi se automatski, po sistemu povratne sprege, staralo o dobrobiti svojih građana, a u takvom društvo baviti se politikom bilo bi ne samo moralna obaveza i čast, nego i zadovoljstvo za većinu građana. U tom procesu ključnu ulogu bi igrali porodica i obrazovanje, s tim da bi značaj obrazovanja bio veći.

Takođe, ukoliko pretpostavimo da bi društvo bilo lišeno privatnog kapitala, ili ukoliko bi se eksponencijalnim porezima i državnim uredbama njegova količina, pa samim tim i moć vlasnika kapitala svela na bezopasnu mjeru, onda je jasno da bi skoro sav profit išao direktno u državni budžet, a kako bi državni sistemi bili neposredno kontrolisani od strane naroda, to bi samim tim bio narodni budžet. U jednom takvom sistemu, ne bi bilo siromašnih, tačnije svi bi bili manje-više jednako bogati.

Radno vrijeme bi bilo minimalno potrebno za normalno i zdravo funkcionisanje takvog društva. Ukoliko je današnjih osam sati dovoljno da se država razvija, a još uz to onih nekoliko procenata najbogatijih akumuliraju 90% svjetskog bogatstva, onda bi sigurno jedno društvo lišeno privatnog kapitala, moglo da se razvija i sa značajno kraćim radnim vremenom.  U takvim uslovima, poseban akcenat bi se stavljao na političko, socijalno i ekonomsko obrazovanje stanovništva, s obzirom da bi za takve društveno korisne i potrebne aktivnosti bilo više nego dovoljno vremena.

Svako bi imao zagarantovano ostvaranje prava na obrazovanje, zaposlenje, zdravstvenu njegu i socijalnu zaštitu. Pojedinci koji bi dali posebne ili izuzetne doprinose društvu svojim radom, idejama ili generalno stvaralaštvom, bili bi zato i posebno nagrađeni, tj. stimulisani. Kaznene mjere bi generalno postojale samo u slučaju namjernih sabotaža, ali bi i o njima odlučivali samo oni kojih se te sabotaže direktno tiču, čime bi upravljanje po principu direktne demokratije bilo i dovoljno pravedno i efikasno. Ukoliko bi u pitanju bile političke sabotaže koje se tiču većeg broja ljudi, onda bi dati političar bio smijenjen na nezadovoljstvo naroda, a o kontroli rada političara bi se bavile i nezavisne komisije koje bi pravile redovne izvještaje kojima bi obavještavale građane o učinku svakog pojedinačnog ministarstva.

Na čelu ministarstava nalazili bi se ministri iz odgovarajućih oblasti koji bi snosili najveću, ali ne i jedinu, odgovornost za njihov rad. Mjesto u ministarstvu bi se ostvarivalo narodnim glasanjem na osnovu kompetentnosti kandidata, umjesto današnjeg postavljavanja po partijskoj liniji. Kandidati bi morali raspolagati izuzetnim stručnim obrazovanjem iz date oblasti kao neophodnim uslovom za bavljenje politikom ili upravljanje preduzećima, a dalja njihova politička, tj. menadžerska sudbina bila bi određena nečim što ću nazvati „slobodno političko-ekonomsko tržište“, na kom bi vrijednost političara, tj. menadžera, pa samim tim i njihovu poziciju u društveno-ekonomskom sistemu direktno određivali jedino građani.

Nezavisna komisija bi ukoliko otkrije bilo kakve neregularnosti u radu bilo kog ministarstva, ustanove ili preduzeća, o tome bila obavezna da obavijesti javnost. U državi ne bi postojale tajne informacije. Svi podaci, sva saznanja morali bi biti dostupni svim građanima, u cilju što boljeg razumijevanja društveno-političke situacije i djelovanja u skladu sa njom. Ukoliko se utvrdi da je neko zloupotrijebio svoja ovlašćenja, pokrenuo bi se krivični postupak protiv date osobe. Sudovi bi bili narodni na čijem čelu bi se nalazile sudije, a u izuzetnim slučajevima od opšteg značaja, odluke o nečijoj krivici bi određivala porota koju bi sačinjavali svi građani date zemlje.

Građani bi u političkom životu imali priliku da učestvuju koristeći najnaprednija tehnološka dostignuća, kako bi se neposredna demokratija učinila efikasnom, za razliku od današnje parlamentarne koja i dalje koristi, dugoročno gledano, skupe i neefikasne sisteme glasanja sa papirima, kutijama i ručnim prebrojavanjem glasova, što nije nimalo naprednije od glasanja u antičko doba. S obzirom na prosječne višemilionske državne zajednice, glasanje i informisanje građana bi bilo u skladu sa najnovijim informacionim tehnologijama, što bi u današnje doba podrazumijevalo korištenje elektronskog glasanja u svrhu pokretanja peticija, referenduma, kao i davanja, tj. uskraćivanja ovlaštenja političarima kojima je dato ili tek treba da se ukaže povjerenje. Informisanje o političkim aktivnostima bilo bi dostupno svim građanima, kako preko komunikacionih mreža i oficijelnih internet portala, tako i preko masovnih medija.

Mediji bi bili državni i organizovani tako da pružaju dovoljno naučno-obrazovnih, informativnih i zabavnih sadržaja prilagođenih za sve uzraste. Akcenat bi bio na kvalitetu datih sadržaja, ali i na njihovom obimu bez da se gubi na pomenutom kvalitetu. U medijima ne bi postojala cenzura, nego potpuna sloboda govora, jer svrha medija bi između ostaloga bila i da iznose puls naroda u javnost, umjesto što mu njegov puls diktiraju.

***

„I onda se probudih... Moj život ponovo više nije moj. Avaj, taj prokleti san, ili smo to pak samo, prokleti mi, sužnji zaulareni sopstvenim kukavičlukom...“

• stabilnoscu i nepromjenjivoscu vrijednosti valuta
• ogranicavanjem moci i kolicine novca koju pojedinac moze da posjeduje
• ukidanjem tajnosti sastanaka svih mogucih organizacija i zabranjivanju tajnog okupljanja gradjana - van ociju javnosti i medija uopste
• novim nacinom raspodjele moci gdje ce politicari i prakticno biti odgovorni samo narodu, koji ce u svakom trenutku, u realnom vremenu biti u stanju da izglasa nepovjerenje i dovede do svrgavanja istih
  

• reformi drustva koja ce voditi postepenom ukidanju novca i bankarskih sistema, koji ce izgubiti svrhu jednom kada vrijednost valute postane nepromjenljiva
• svako ce imati prava na osnovna sredstva za zivot, a njegov rad i doprinos covjecanstvu, omogucavace mu da za zivota stekne i vise
• bonusi koje pojedinac stekne, poslije njegove smrti nece moci da se prenose na njegovo potomstvo, nego samo neki njihov veoma ogranicen iznos, dakle potomci krecu ispocetka sa sticanjem privilegija na osnovu svoga doprinosa covjecanstvu, cime ce se izbjeci gomilanje moci i stvaranje izidavajucih porodica
• covjecanstvom ce vladati politicari postavljani i svrgavani u realnom vremenu sa mandatima koji se nece mjeriti godinama nego mjesecima od strane glasacke vecine
• politika ce biti dinamicna i prilagodljiva isto onako kako su to danas tehnologija i nauka

Radim svoj posao, izazovan, kreativan, jedan od onih koji zahtijevaju neprekidno usavršavanje, umni rad i uvijek jednu dozu opreza uz konstatan trud da ne napravim grešku ili bar njihov broj da smanjim na minimum. A mogao sam drugačije… Mogao sam možda postati vojnik, ili policajac, od djeteta koje se divilo moći malog moćnog parčeta metala i još većoj moći da se tim parčetom slobodno maše na ulici i još pride upuca koji dužni ili nedužni građanin. Mnogo moćno, priznaćete, zar ne?

I onda se čudimo kako su to Grci toliko ludi, pa već mjesecima protestvuju zbog ubistva maloljetnika od strane policije? Biće da Grci nemaju pametnija posla – pobjesnjeli su u prevelikom dobru i blagodetima turizma i ulaska u Evropsku uniju, pa eto – malo tulumare po ulicama, podmetnu po koju bombu – malo im vatrometa za Novu godinu, ovu, onu, kinesku, nedostaju im čak i kape zbog mediteranske klime, pa za promjenu nose one ispod kojih samo oči i usta vire. Ludi Grci, zar ne!?

I čudimo se zašto Delije (Cigani, ili kako ih već sve zovu, ali navijači Crvene Zvezde, svakako) onoliko protestvuju: “Pravda za Uroša”, kada je čovjek žandarmu nabio baklju usta i to sigurno “nedužnom” žandarmu koji takav nasilnički čin nikako nije zaslužio. Čak je u nekim trenucima skoro izazvao i sažaljenje u meni – u trenucima kada bih zaboravljao izlive “emocija” te iste žandarmerije na utakmicama kojima sam prisustvovao. Ne mogu da zaboravim odjeke pendreka po kostima ljudi koji su mirno čekali u redovima ispred Pionira, pet sekundi nakon što su nam saopštili da više nema mjesta u dvorani. Bio sam u drugom redu i bez ikakvog upozorenja, kordon policije ispred mene je zavitlao svojim pendrecima – nismo imali nikakvu šansu da se raziđemo, oni nam je nisu dali, a pendreci su odjekivali kao da njima udaraju po deblima, a ne po ljudskim kostima. Uživali su u tome, a ja sam prosto imao nevjerovatnu sreću tada. Međutim, kako ja, tako i neki od policajaca sigurno, jer iako nisam nasilan po prirodi – takve stvari ne praštam lako, a vjerujem ni mnogi drugi.

Da se ne lažemo, huligani jesu stoka, ali ni ti policajci, naročito iz tih nazovimo ih “specijalnih” odreda, nisu nimalo bolji, a trebali bi biti uzor ostalom građanstvu – uzor kako se u jednoj državi čuvaju pravda, red i mir.

I kada jedan takav uzor-policajac izvuče pištolj i upuca suvozača pored vozača koji je dva puta prošao kroz crveno, ne mogu da se ne sjetim jedne SF priče o policijskoj državi, priče u kojoj jedan takav policajac anihilira zaljubljeni par u kolima kojima su učinili isti takav prekršaj. Sjećao sam se dugo te priče kao vrhunca paranoje jednoga pisca, kao situacije za koju je prosto nemoguće da se desi – takvog nečega nije bilo čak ni u dobro znano “Miloševićevo vrijeme”, a danas smo mu svjedoci.

Danas smo svjedoci ubistva mladića od svoje 24 godine. Mladića koji nije imao kriminalni dosije, koji nije bio huligan na utakmici, niti pripadnik neke teroristicke organizacije, ali je bio žrtva neviđenog nasilja i nepravde, razbojništva i ubistva od strane istih onih koji bi isto to trebali da spriječavaju. Bio, najbolja je riječ za sve ono za šta mu se nikada ponovo neće pružiti prilika da bude. I sutra ga čekaju dva metre zemlje, suze, jed i tuga njegove majke, porodice, prijatelja – nema riječi koje to mogu da opišu. Baš kao sto nema riječi koje mogu da opišu i nepravdu, nesnovanost postojanja jednog državnog, pravnog i policijskog sistema, ukoliko taj isti policajac ne bude osuđen za ovaj zločin – ubistvo prvog stepena, isto onako kako bi bio osuđen i svaki drugi građanin, a tim što je policajac, upravo i prije.

Ukoliko je policija ta koja nas uči anarhiji, bezvlašću, odsustvu časti i najbrutalnijem zakonu “jačeg”, onda i nisu zaslužili ništa manje od toga od strane naroda.

Možda ni država nije ništa drugačija od mafije. Jedni reketiraju, drugi ubiraju poreze, jedni švercuju oružje, drugi vode ratove, jedni švercuju drogu, drugi proizvode cigarete, koje ubijaju više ljudi nego narkotici – ali bilo šta da se radi, i jedni i drugi u svemu tome imaju neke svoje interese i imaju svoje mušterije, bilo da su to narkomani, okorjeli pušači, oni koji idealistički vjeruju u sistem, ili oni koji nalaze rupe u njemu. Svi smo mi ili na jednoj, ili na drugoj strani, ali ovakvi ispadi sve nas natjeraju ili da se preispitamo šta je to zaista “zakon”, ili da se složimo sa konstatacijom da ovaj zakon koji postoji, nije ništa drugo nego pokušaj države da zaštiti interese malog broja ljudi, ne vodeći računa o narodu koji tu državu zaista čini.

Možemo li zaista da zatvorimo oči nakon ovakvog akta nasilja? Znamo kako svaki seljak danas postaje policajac, ali možemo li da se pomirimo sa činjenicom da su kriterijumi prijema i ostanka u policiji toliko niski – gotovo neljudski? Možemo li kao građani Srbije, da se ne zapitamo kako da imamo vjeru i poštovanje prema jednoj državi i njenim institucijama, kada pripadnici tih istih institucija uzimaju živote nedužnih građana?

Treba danas svi da posvetimo jednu minutu ćutnje sjećanjem na ubistvo Đorđa Zarića. Jednu minutu koja neće biti samo minuta ćutnje, nego prije svega minuta razmišljanja. To je ono najmanje što mi možemo da učinimo.

Država, s druge strane, ukoliko želi da očuva svoj kredibilitet kod građana, mora da kazni ubicu, isto onako kako bi u datoj situaciji kaznila bilo kog drugog građanina, i da se postara da se ovakvo što više nikada ne ponovi.

Pažljivije selekcije prilikom prijema u policiju, disciplinske kazne i kontrole rada njenih službenika, oduzimanje bilo kakvog imuniteta podlijeganju zakonima države kojoj služe, osim u posebnim i predviđenim slučajevima, mogu itekako pomoći poboljšanju kvaliteta policije i života u državi u kojoj živimo. Jedino na taj način država može da povrati uveliko poljuljano povjerenje svojih građana, a današnje ubistvo nije iznimka, nego kulminacija nepravde koja je u našem korumpiranom sistemu odavno uzela maha.

Ne, nisu Grci ludi.

Bićemo ludi samo mi ukoliko na anarhiju, bezvlašće i zločinačku primjenu zakona jačeg, samo slegnemo ramenima i nastavimo dalje pognute glave da trpimo šikaniranja i ostale ispade pripadnika onoga što bismo trebali zvati “red i mir”. Bićemo ludi, ukoliko se ne budemo borili za jednakost svih građana i njihova prava i slobode, svim sredstvima koja su nam na raspolaganju.

Bićemo ludi, a možda i mrtvi, isto onako kako je to danas Đorđe Zarić.

.

Kratko podsjecanje... Americki mediji su prije par dan objavili kako je Fidel Castro preminuo. E pa, za sve ljubitelje kubanske revolucije, Fidel se jos uvijek ne da - a jutros je obisao svijet snimak Castrovog susreta sa venecuelanskim predsjednikom, Hugom Chavezom, gdje je primjetan napredak u Castrovom zdravstvenom stanju u odnosu na posljednji snimak od prije 3 mjeseca.

Castro je porucio kratko i jasno: "Ova bitka je daleko od izgubljene!", vjerovatno aludirajuci na svoje stanje, ali i generalno na otpor prema americkoj hegemoniji i neokolonijalizmu, koji ocigledno, polako, ali sigurno jaca medju juzno-americkim drzavama!