two pumpkins

zasto se logovati za citanje bloga

imah slobodnog vremena danas, pa i pisah verovatno vise procentualno nego sto cu inace tokom svog boravka ovde. i gledah kako i o cemu vi pisete oko mene. negde i prokomentarisah. asterion ne mogoh, iz nekog od tehnickih razloga, ali htedoh, svidelo mi se njeno pisanje o kupusu. eto, volela bih da zna.

htedoh pojasniti zasto mi je blog zatvoren za neregistrovane/neulogovane. zato sto je lican, sto mi je prica otvorena i nisam spremna za padobrance sa gugla. ne zelim da se sputavam. zelim samo da ovde ostavim otisak svoje srece. to je razlog.

juce poradih na izgledu bloga, dodah si i avatar, prvi koji mi je pao pod ruku, i brze se bolje vratih u privatnost surfovanja s mobilnog telefona. danas tek dodah finesice u profilu, podsetih se kako valja bojiti tekst kroz html (nedostatak jave ne dozvoljava mi da bojim tekst iz opere mini, pa bojim "rucno", to vam je kao igra obicnim bojicama u odnosu na fotoshop :)). odmah potom shvatih da mi je mnogo lakse kopirati vec iskucan tekst iz beleski iz organajzera nego da izgubim citavo pisanije pri gubitku gprs konekcije. i jos tako, ponesto, od tehnikalija.

nekako, nakon ovog popodneva, sada mi fino na ovom mom blogu. svidja mi se da kuckam, o sebi, o bundevicama... nemojte mi zameriti na privatnosti mog kutka. ja bih volela da po neko i svrati, jer mi se svidelo kako vi pisete, mada znam da se mnogi vec registrovani nerado loguju. svuda je tako, pa i ovde verovatno.

opet, ima tu i nekih stvari o kojima cu pisati a koje ja nisam znala pre. pa mozda nekom pomognu u preispitivanju i gradjenju svoje vlastite srece. a mozda i ne, ipak sebe ne smatram doktorkom za ljubav ako umem ljubiti, bilo bi pretenciozno s moje strane.

eto tako. to htedoh jos dodati, pa me eto dalje sa nastavkom ove moje bundevicaste price... ali ne danas, obecavam da danas vise necu postovati :)

prvi put nasamo i kako smo postali par

pre tog 12. maja, bas uoci izbora, znam da mi je poslao poruku kako je na svom izbornom mestu sreo jednu svoju bivsu curu. kako mu je, eto, posle svog tog vremena udelila vise komplimenata i rekla mu da se obavezno javi. znam da sam osetila peckanje ljubomore i uzasno obeshrabrenje kada je rekao da neko jos uvek misli da on nije za bacanje. bacanje! meni je padalo na pamet samo bacanje u njegov zagrljaj! o, pusto zensko...

situacija kod mene bila je nesto slicna, ali ipak sebe vise i opravdavam, jer nisam objektivna. na poslu sam svakodnevno radila sa kolegom za koga se uveliko medju sefovima i ostalim zaposlenim govorkalo da smo u nekakvoj vezi. recimo da je to bila 6-mesecna agonija, mnostvo pokradenih poljubaca i zagrljaja, ali nekako na odlozeno i nekako nesigurno. i sa moje i s njegove strane. tih dana, napokon se moj kolega i ja dogovarasmo kako cemo se videti van posla nasamo, i obzirom da prethodnog dana nije nikako mogao, ostavismo to za 12. maj, posle sastanka na poslu. sedeli smo nakon sastanka paleci cigaru za cigarom, nesigurno dogovarajuci gde cemo, kada mi pumpkin odgovori da bismo se mogli videti u gradu jer uskoro zavrsava sa poslom.

bilo je na meni da izaberem. 6-mesecno koketiranje koje nicemu posebno nije vodilo, ili popravni sa mister bundevicom. znam da izjavih kako eto "ja mozda treba da se vidim sa covekom mog zivota, a ti me ovde zamajavas vec 6 meseci", na sta kolega odmahnu rukom i rece mi da idem tamo ako bas hocu, uz dozu cinizma koja me je u njegovom govoru uvek pomalo privlacila. izabrah da idem.

nasli smo se na trgu to kasno popodne i opet su mi se znojili dlanovi od nervoze, primetivsi da je dosta vislji od mene dok je prilazio. ponovo neka smotana konverzacija, ovaj put nas je odvela prekoputa, u "pubis", koji volim zbog te poluromanticne zamracene atmosfere unutra. isprva je rekao da zuri, da ne moze da ostane dugo, dok smo se meskoljili u tom jastucastom separeu u cosku. iako je ponavljao kako obozava kokakolu, njome zalivajuci prezasladjeni espreso, nagovorih ga da popijemo bar jedno pivo zajedno...

nisam se toliko trudila, ali prica napokon uze neki prirodni pozitivan tok, i saljiva izjava da se "nikada ne bi zabavljao sa pevacicom ili konobaricom, jer uvek moras da cekas fajront" za mene je bila znak. ja, preskolovani konobar po struci, potkovan sa vec 2 velika piva nekako zavrsih u njegovom zagrljaju i podugackom prvom poljupcu, sve mazeci svoj obraz uz njegov dok ne primetih kako smo se oboje po prvi put zaokruglili od milja, ne skidajuci osmehe sa lica. drugi poljubac je prekinuo, prosaputavsi mi da pogledam okolo, gde se jos bar 5 parova po nasem primeru usnama povezalo u nezaboravnoj atmosferi tog 12. maja u zamracenom "pubisu". smejuljili smo se tako neko vreme, on pitajuci me kako me je uopste pronasao i kako smo se nasli ovde, ja slezuci ramenima, on rekavsi da se moramo uskoro ponovo videti...

i tako nekako naivno, kao klinci po parkovima kada se zaljube na prvi pogled drzeci se za ruke, tako je sve pocelo. paperjasto, nezno. osecala sam se lepo, nekako posebno, nadasve srecno. nikada ranije nisam tako. i nikada ranije sa muskarcem, za mene je to vazda predstavljalo borbu egom, telom i umom. i tako do svoje 26. godine, lagano gubeci veru da cu ikada voleti uzvraceno i nezno, detinje, naivno. cisto. desilo se, i znala sam odmah, kao sto su mi rekli da cu znati.

pobogu, sa 26 osecam leptirice u stomaku svakodnevno, ili sam potpuno sisla s uma, ili... ili.

upoznavanje i prvo vidjenje

uvek se vracam i prepricavam taj nacin kako smo se upoznali on i ja. kako se pronasli, pa na prvo vidjenje onoliko smotano, pa popravni vec na drugom...

tom 9. maju, koji se vodi kao dan kada smo razmenili telefonske brojeve i prvi se put videli prethodilo je kratko virtuelno prijateljstvo. u nekoj zbrci, upadanju i ispadanju sa lista svacijih prijatelja, on je primetio moj avatar, malecku virtuelnu projekciju mene. sada mi ne da da ga menjam i kaze da je bas ta slicica zasluzna sto me je pronasao. takodje kada krenem da gundjam kada surfa po netu, voli da me argumentuje cinjenicom da da to nije radio ranije, ne bismo se nikada ni upoznali. i bude u pravu.

prvi razgovori su se vodili oko gluposti, nebitnih sitnica. pohvalio bi moje amaterske html izmene na profilu, ja njemu pozelela srecan put za bugarsku, on pitao sta bih volela da mi donese na poklon, a ja u sali odgovorila laptop, eto, tek da imam za uspomenu sto je on bio tamo. pa se smejali zajedno i obecasmo jedno drugome po pivo, nakon sto sam ga prozivala i pozivala na dvoboj istim. danas kaze da me je upapucio, da je devojce koje je on upoznao na netu bilo jedna ispicutura pivopijska i jedan brbljivac nezaustavljivi i da je on pao na to, a sada eto, ne ostade nista od njegove savrsene iluzije. do tog prvog vidjenja upoznali smo se sa nekim osnovnim cinjenicama o onom drugom: ko se cime bavi i sve one stavke koje obicno smatrate obaveznim za metanje u internet profil, ne bi li vas sto vise istomisljenika pronaslo. nego, ja odavno izgradih svoju percepciju internet druzenja poucena mnogim iskustvima od pre: sve je to ok, rec na virtuelnoj pozadini i to sve, ali... posle izvesnog vremena, ili hajde da se upoznamo, ili batali. narocito na tim portalima za druzenje, koji sem caskanja nemaju bog-zna-kakvu drugu funkciju.

i bi tako. razmenismo brojeve telefona i dogovorismo da se nadjemo ispred paba u ulici kneza milosa u 17h. isti dan ja imah dogovor sa drugarkom u 15h, te pomislih kako bas citav plan izgleda ok, jos i vreme bi fino to popodne, ali jos jednom se u zivotu uverih da kad izdaleka stvar izgleda savrseno, uvek treba izostriti sliku. da pojasnim, ne znam kako se to desilo, ali u otprilike istom medjuvremenu, drugarka mi najavi da ce kasniti, a on da ce stici ranije, te mi ostade dovoljno vremena tek da skoknem po drugarku, kazem joj gde cu biti, pa stignem do njega da mu najavim neplanirano drustvo od njih dve. da, odjednom ih nasta dve, kao da su se mnozile deobom pa je zato ona prva okasnila dok je izlegla drugu. znam da sam nervozno piljila u neke knjige u izlogu, od kojih je svaka u naslovu u nekom kontekstu sadrzala rec "srbija" i svaka se bavila nekom politikom sto me ni malo nije smirivalo niti radovalo.

sam cin upoznavanja i ispijanja prvog, drugog i treceg pica u ulici kneza milosa nije prosao narocito slavno. negde tu u pabu, dok je alkohol uzimao maha, istrtljah kako medju nasim zajednickim prijateljima postoji i jedan moj bivsi,nezvanicno zasluzan za moje skorije emotivno rastrojstvo, sto ponese za sobom neke izuzetno negativne vibracije. on se poce vrpoljiti, mrstiti, kako kasnije cuh pomislio je kako tu sedi sa nas tri, odjednom izbombardovan nekom pricom u koju je poceo misliti da biva uvucen kao zrtveno jagnje koje nema pojma da je pripremljeno za veceru... i iznenada ustade, izvini se, pozdravi se, rece da cemo se satro videti, ubedjen kako je to nas prvi i poslednji susret u zivotu.

ja ostah potpuno razocarana u sebe slusajuci njih dve kako preplicu neke druge price koje mi se kao roj pcela zabadase u mozak, a na pitanje sta mi je, odgovorih da se on meni svidja, a sjebah sve u startu i ako je iole pametan nikada vise nece hteti da me vidi. drugarka me posavetova da se borim, da mu ne dam da ode, da ga zovem i da dosadjujem dok ne pristane na popravni, jer odista citava sporedna prica nije imala tolikog uticaja na dalji tok dogadjaja koliko se tad cinilo.

poslusah. svidjao mi se. naslutih da je on jedna dobrica, jedna fina veza na pomolu i nesto za cime vredi malo i pojuriti. isto vece smo se iznova dopisivali, saznadoh koliko je ostao pod negativnim utiskom, da cak ni na svirku svojih dobrih drugara nije otisao nakon naseg susreta... ponudih mu da svrati, znajuci da nece hteti, ali bar se vratise osmesi kroz tekst na displeju. 12. maja smo se videli sledeci put i taj datum oznacen je kao pocetak nase veze :)

pitala sam ga kako me je video na tom prvom susretu, ako se izuzme sve sto je isti pokvarilo. najcesce bi rekao kao jednu seprtlju, malo jedno pile sa krupnim ocima i lepim osmehom koje je smotano pokusalo nesto, pa nije uspelo u poduhvatu. "mukica" je rec koju bi izgovorio sa simpatijama, dodao da je bio nemocan da odbije moju predstojecu upornost jer je taj osmeh ipak izazvao nesto u njemu. rekao bi da se ja smejem ocima, da mi se citavo lice ozari kad to cinim i da mu to predstavlja licno uzivanje.

i to bi bio taj, smotani i zamalo upropasceni pocetak naseg druzenja. nisam se pokajala sto sam poslusala drugarkin savet, a ubrzo su se ona i on "okumili". kada bih joj kasnije kukala na neke stvari koje se zbivaju, vazda bih ga zvala "onim njenim kumom" i nju krivila sto sam sa njim, pa se zajedno svemu smejale. ipak, tog dana, sva moja proslost i moji bivsi ostali su negde iza, nekada toliko uticajni i veliki, najednom su postali smesni i mali, daleki... poceli smo da postojimo samo nas dvoje :)

pocetak mobilnog blogovanja dve bundevice :)

trebalo mi je neko vreme da odlucim kako se zelim zvati na blogu, kao i da odlucim da blogujem o nama, pumpkinsima. ilivam bundevicama, ako zelite. mi smo jedan sasvim obican par koji se upoznao 9. maja 2008. godine na jedan sasvim obican nacin i vodimo jedan sasvim obican zivot u "velikoj bundevi" zvanoj beograd. kada vec oni tamo po amerikama imaju "veliku jabuku", mi sasvim logicno imamo "veliku bundevu", pumpkin-grad, mislim da bi ste se mogli sa mnom sloziti oko ovoga :)

ovaj prvi post uz hladnu nes kafu na novom beogradu, predstavila bih tek kao uvod u nasu pricu. zelim da je zapisem. mislim da treba. mislim i da se necu pokajati. smatram da je vredna pisanja.

ko sam ja? jane o'pumpkin (lepsa polovina jacka o'pumpkin) i imam 26 godina. druga bundevica ima 29. kada smo zajedno licimo na dve bundeve: meskoljimo se, smejuljimo, prosto se nekako zaokruglimo od milja, a onda se priljubimo jedno uz drugo i lepo nam je. toliko lepo da nekada ne zelim da prodje. nikada. kao da nas je neko slucajno posadio jedno uz drugo, i eto ga, tu smo, takvi kakvi jesmo.

sta bih jos mogla reci o sebi a da se tice bloga... pisem malim slovima, jer volim. tako kucam i sms poruke i sve ostalo sto nisu neka "ozbiljna" dokumenta. pisem sa "male tastature", telefonske, sto znaci da sam "mobilni bloger" :) tok price pojasnice i zasto, ali pre izvesnog vremena dodjoh do zakljucka da to nije nikakvo ogranicenje za pisanje. cak stavise, daje mi mogucnost da pisem sa lica mesta, ne moram da jurim wireless signal sa laptopom u rukama ili da cekam da dodjem kuci i zaposednem pc. dakle, ovaj blog je napravljen sa mobilnog aparata, symbian os, i bice sa istog vodjen :) u cilju mi je da na ovaj nacin dokazem i da se tako moze bez ikakvih problema. nadam se da cemo se ugodno druziti i da cemo mi, pumpkinsi, naci neko svoje mesto u vasem sistemu.

veliki pozdrav, kuckamo se :))