Nedelja. Dan za "blejažu". Tako sam je i provela. Šetnja pored reke, kafica s drugarima u prijatnom kafiću. Pričalo se o svemu i svačemu, pa nekako dođosmo i do mog bloga. Ispituju oni mene tako šta se tu piše, pa o čemu, pa kakvi su ljudi...

Osećala sam se kao neki mudrac, koji govori velike istine svojim učenicima, raširenih očiju i naćuljenih ušiju. Ispričala sam neke dobre fore koje tu pročitah, neke simpatične komentare koje sam dobila, i neke zanimljive, na ovaj ili onaj način. Ispričala i za neke blogove čijim se stvaraocima divim, i za neke opore i teške, ali i one vesele i simpatične.

I, negde, u toj priči, postavilo se pitanje kakvi to ljudi pišu blog?! I zašto?! Kaže moj prijatelj da on misli da su to ljudi koji nemaju život, dokoni, i nemaju prijatelje. Zanimljivo. Podsetila sam ga da sam i ja jedna od njih. Da, rekao je, i mislio je da ću odmah to naglasiti, ali ja sam drugo. Ja sam tu da bi objavila negde svoje priče, i da bi oslušnula odjek na koji nailaze. I prolazim kroz tu čudnu fazu u životu, ali to je samo faza. Hm... Nisam se dalje raspravljala, mrzelo me.

I zašto sam tu? Što se mene tiče, ima istine u definiciji dragog mi prijatelja. Prolazim kroz čudnu fazu, i osluškujem odjek na koji nailaze moji tekstovi, jer na kraju krajeva, iz njega naučim dosta. Ali ima tu još nečeg. Meni je ovo sjajan "ventil". Kad me napadne malodušnost, ja napišem post. Nikog njime ne uznemirim, jer ne može baš da te uznemiri nemir nekoga koga ne poznaješ, a s druge strane, navrati poneko i ostavi neku lepu reč koja me uteši, na neki čudan način. Možda ne ni uteši, ali svakako ohrabri. I, vremenom, bez obzira što imam i život i prijatelje, postali su mi dragi i važni i ti "sajber" drugari. Kao neki paralelan svet, u koji uploviš ponekad. I mislim da je to u redu. Određene ljude redovno pratim, neke druge s vremena na vreme. Svašta sam naučila, i o drugima i o sebi. Čudo je to kako čovek slobodno govori rasterećen od očekivanja i društvenih normi. Moj blog, moje misli. Kome se dopada način pisanja i način razmišljanja, dobrodošao, kome ne, hvala na poseti, ne ljutim se uopšte. Nije mi čak ni sujeta povređena, jer ja sam tu zbog sebe. Da sebi kažem nešto, da pustim neke reči u univerzum da me ne pritišću.

Čitam nedavno komentar na nekom drugom blogu, u smislu kako ovde ljudi pišu ne bi li upoznali nekog na foru "baš si talentovan/a i lepo pišeš", zarad malo jeftine pažnje i, ako su baš šarmantni a objekat pažnje u istom gradu, i malo "casual" seksa. Na intelektualnoj razini, razume se. Ne znam ima li u tome istine. Iskreno, ni ne zanima me. Ja sam više za "oči u oči" varijantu, slova na monitoru su ipak samo slova, iako jesu odraz onog ko ih piše, kao što mi neko jednom reče. I istina, upoznah nekog u maniru pomenute fore, ali moja pažnja nije jednostavna niti sam tip za "casual" seks, tako da nisam dobar cilj za pomenute strelce, ako ih ima. A i ne padam na laskanja, iako ih volim, naravno. Kao i svako, uostalom. S druge strane, nema ništa loše ni u tom upoznavanju, ipak se ovde pišu intimne stvari, koje su kud-i-kamo zanimljivije od ispraznih, besciljnih razgovora tipa "čime se baviš i šta si u horoskopu", a i ko zna gde ljubav čuči. Moje je poznanstvo svakako zanimljivo, i na intelektualnom nivou ali i van njega. U svakom slučaju, obogatila sam život za nekog koga nalazim interesantnim, pa šta bude. Nema u tome ništa loše.

I tako, nisam došla baš do nekog zaključka osim možda da ne postoje pravila, i da je valjda svako tu s drugačijim razlogom. Moj razlog sam ja, isključivo. Sebično, možda, ali u sajber svetu na sajber mestu imam pravo da budem šta želim, i ja i svako. Ni da se svađam, ni da se dodvoravam, ni da se raspravljam, ni da se udam, ni da se nekom "casual" dam, samo da budem ja. Bez licemerja i s praznim prostorom između redova.