Tražim rečenicu koja će biti prigodna za početak ovog post-a, a sve što mi ’’pada na pamet’’ zvuči kao otrcana floskula. Pitam se zašto je to tako, je li krivac nedostatak kreativnosti ili originalnosti ili ko zna čega, ili su razlog reči, previše puta izgovorene, a nisu ih pratila nikakva dela, nikakvi učinci, pa su se rasplinule svuda i sad blude naokolo bez značenja i vrednosti?! Nadam se da je ovo prvo.Nadam se, jer bi to značilo da ja imam problem, a ne da smo svi, kao društvo izgubili kompas, izgubili vrednosti, izgubili sebe.

U poslednje vreme, u poslednjih par meseci, ne pišem ništa i čitam retko i prilično kratko. Pravdam se umorom, iako znam da je to opravdanje slabo, i neiskreno. Moja se misao povukla pred radnim zadacima, pred željom da budem što bolja u svom poslu, pred ’’napredovanjem’’. Namerno stavljam taj glagol napredovati pod navodnike jer ono što je njegovo značenje, po mom mišljenju, i ono za šta sam ga ovde upotrebila dve su sasvim suprotne stvari. Negde, jureći za tim napretkom zaboravila sam šta ja zaista smatram da je napredak jedne osobe.

I onda se desilo da sam dobila novu koleginicu u mom sektoru, jer da, došla sam do pozicije šefa sektora, trudom, radom i zalaganjem za koje nisam ni znala da sam sposobna. Devojka, dvadeset i tri/četiri godine, potpuno bez iskustva. Unapređena od strane gazde preduzeća, preko moje i volje direktora, sa mesta sekretarice. Posle početnog nezadovoljstva tom odlukom, pomirila sam se sa situacijom, na kraju, niko se nije naučen rodio, svi smo nekad negde krenuli od početka. Međutim, posle prve nedelje njenog rada, u kojoj sam ja bila prilično zadovoljna njenim zalaganjem, ispostavilo se da i ona ima svoju ličnu interpretaciju glagola napredovati. Elem, devojka je naučila par operativnih stvari, moram priznati zavidnom brzinom, i to je za nju izgleda dovoljno. Ispostavilo se da je ona negde odlučila da je to dosta, da dalje i ne treba, i počela je da provodi dane tako što završi svojih par dužnosti ili ih rasporedi tokom dana, a ostatak vremena provodi na Internetu, i skupljajući abrove po ostalim kancelarijama. I sve to ne bi bilo toliko iritantno da usput nije sebi dala prava i slobode šefa, pa ima vrlo nadobudan i drzak stav. Ne treba ni reći da je moje strpljenje bilo na izmaku, a onda se i potpuno izgubilo u momentu kad sam je, sasvim slučajno, kako se to već namesti, čula kako sa gazdom analizira situaciju i rad našeg sektora. Bila sam vrlo besna danima.

Ja vrlo analiziram svoje postupke, koji su naravno i ovakvi i onakvi, i zbog količine žara i energije koju ja ulažem u svoj posao, svesna sam da sa mnom nije lako raditi, jer to nije jednostavno ispratiti. Zato se trudim da ne budem preoštra kad uvidim propuste kolega, i da dozvolim drugima više od onog što dozvoljavam sebi. Moj direktor takvo ponašanje naziva ’’pokrivanje tuđih grešaka’’. I iako mi se tu i tamo obije o glavu popustljivost, ja se ipak ne bi složila s njim. Mislim da treba biti pravedan, i praviti razliku između nemara i greške koja se potkrala usled brzine i pritiska.

Elem, moja nova koleginica je, ničim osnovano, smislila da želi moje mesto, zanemarujući svoje neznanje. Nije dovoljno što je mesto sekretarice zamenila smislenijim poslom, već bi trebalo i da bude šef. Ipak je to mnogo više cool. Njena drskost prevazilazi sve granice. A moj bes se uvećava s danom u dan. Zaboravila sam da je bes vrlo loš saveznik, vrlo često od presudne važnosti za poraz. Ono što me dovodi do ludila je da jedna praznoglava lutkica sebi daje za pravo mnogo više od onog što bi smela, a sve to zato što ima noge do zuba, čizme do kolena, suknju vrlo iznad kolena, i apsolutno odsustvo bilo kakvog vaspitanja, i to prolazi bez problema, za sada. Ono što me mučilo danima je kako da celoj toj šaradi stanem na put, sve do jutros dok nisam slučajno naišla na rečenicu koja glasi ’’Opsednut sam ironijom sopstvenog života’’. I onda mi sinu i ta istina da za svakog reč napredak ima drugačije značenje. Moj napredak je upoznavanje suštine i upotpunjavanje sadržaja u svakom smislu. Mogu li ja ikad da budem stvarno ugrožena nekim bezsadržajnim?! Da li uopšte u mom životu ima mesta za takve ljude?! Moj direktor, kome su ruke takođe vezane za sada, ima taktiku koja se zove ’’Čekaj da se sapleta sam/a’’, i verujte mi, uvek dočeka. Ali, ja ne bih bila ja, da uvek ne postupam po svom. Umesto što se nerviram, odlučila sam da je otvoreno pitam je li to zaista ono što ona želi da bude u životu, ukras, bez obzira na potencijal koji poseduje? Uostalom, uvek me to zanimalo, šta je ono što takve osobe smatraju kao svoju vrednost?! Da li je zaista ambalaža jedina osobina koja je bitna?! Politika gazde preduzeća je da svi zaposleni treba da budu lepi i mladi, što uz to vrlo često ide i nesposobni, manje je važno. Naravno do tačke u kojoj naprave ogromne greške, ali opet, u tim slučajevima dobijaju momentalni otkaz da bi bili zamenjeni nekim istim takvim, pa u krug. Verujte mi, ja sam u tom preduzeću deset meseci, i jedan sam od starijih radnika. Tako da besmisleno je pokušavati promeniti njega, ali možda ipak neće biti uzaludno pokušati objasniti njoj tačku u kojoj stoji. Ili sam ja prevelik idealista?! Videćemo.