Proleće, proleće, proleće... Sunce sija, toplo je, dani su savršeni i svetli, noći su lepe i romantične. Oseća se miris reke. Da, nisam se zbunila, u retkim trenutcima zaista miriše reka u gradu. Drveće je olistalo, zelenilo je sakrilo sivilo betona. Na pijaci, boje se pretaču iz jedne fantastične žive nijense u drugu. Čak i prolećna kiša ima nekog šarma, kao da samo doprinese sveukupnoj živopisnosti, spirajući smog i prašinu. Energija i snaga je sažeti opis cele šarene slike. Tako to radi priroda. A malo ljudsko biće koje piskara ove redove?! E, to je već druga priča. Malo ljudsko biće ne zna šta će sa samom sobom. Sva ta nabujala energija oko mene tera da se moje želje probude i rasplamsaju. Želim da učinim nešto, nešto što će promeniti svet, barem ovaj moj mali, nešto drastično. Želim da se smejem dok me stomak ne zaboli. Želim da se napijem i ludujem u nekoj kafani do zore. Želim da se šetam pored reke u predvečerje dok me za ruku drži snažna muška ruka. Želim da strasno vodim ljubav sa istim tim muškarcem, snažnim i pouzdanim. Želim da ga gledam kako spava, i osećam njegovu ljubav. Želim, želim, želim...

Pročitah jutros kako svi želimo da menjamo svet, a ipak nekako se dogodi da svet promeni nas. Istina...

Proleće je tako divno, i opterećuje sačuvaj Bože. I, da vam kažem iskreno, jedva čekam kad će ona letnja žega pa da mi jedina želja bude hladovina i hladni napitak, i da budem s mirom.

Elem, tako... Odoh da napravim sebi kaficu i da čitam knjigu. Da, da, i ja se čudim: Bože ti pomozi, ko još čita knjigu u proletnje nedeljno popodne?!

Praznik rada kod mene protiče apsolutno neradno. Četiri slobodna dana koristim da leškarim , čitam, posvetim se sebi kroz sve one male sitne ženske stvari, i, naravno, gledam tv mnogo više nego inače. Neću pisati o opštom trendu radovanja ubistvima po svetu, pošto ne znam ni šta tu ima da se kaže. Mene samo obuzme neka tuga od svega toga, pa se trudim da vesti izbegnem, i da na tu temu čujem što manje mogu. Srećom, kroz ’’prozor u svet’’ mogu da se vide i neke lepe stvari, one koje daju nadu da nije sve tako crno, one koje vam ostave osećaj optimizma a ne beznađa.

Imam nekoliko utisaka nedelje, stvari koje sam pogledala a koje su me dotakle, izmamile po koju suzu, učinile ponosnom, i dale ’’vetar u leđa’’ da verujem u dobrotu, da verujem u duh čovečiji, neumoran i snažan, uprkos svemu, koje su učinile da vidim da ipak, uz svu krizu, nemaštinu i ludilo kojim smo okruženi, ipak postoje ljudi koji sopstvenom snagom ličnosti doprinose da i oni oko njih, zabludeli u tešku svakodnevnicu, osete optimizam.

Najjači utisak ostavila je emisija Radna akcija na Prvoj. Za one koje ne znaju, daje se četvrtkom uvečer, i ideja je da se nekom ko živi u teškim materijalnim i stambenim uslovima, potpuno renovira i sredi stambeni prostor u roku od pet dana. Koliko sam primetila, uglavnom se biraju porodice sa decom koje žive u malim, skučenim i oronulim prostorima, do tridesetak kvadrata. U poslednjoj prikazanoj emisiji, jednoj samohranoj majci troje dece, medicinskoj sestri, koja zajedno sa decom, živi kod oca, u kućici od dvadesetdevet kvadrata sa zajedničkim dvorištem, poklonjen je potpuno novi životni prostor na temeljima starog. Neverovatan je bio izraz lica te žene, ali i dece, kad su posle pet dana došli u svoju staru novu kuću. Izrazi neverice i zahvalnosti smenjivali su se na njenom licu i u njenim očima, dok je razgledala učinjenu promenu. Deca su skakala od radosti pokazujući jedni drugima nove igračke i novu sobu koje su dobili. Zaista sjajan gest, i prilika za neki novi, veseliji nastavak. Toplina doma, barem u mom svetu, je mesto gde se sve dobre stvari rađaju, i gde se akumulira snaga za nova iskušenja koja nam život priređuje, i pored ljudi koji čine da se osećamo sigurno i zaštićeno, bitan je i taj mali estetski momenat, koji nam učini da se osećamo udobno.

Sinoć sam gledala Ja imam talenat na RTS1. I to je sledeći utisak. I šta reći osim da toliko snage, volje, optimizma i pozitivne energije odavno ne videh negde. Uhvatila sam sebe kako uopšte ne razmatram da li je neko dobar ili nije u onom što izvodi, ili da li mi se dopada ili ne, već kako duboko uživam u snazi volje svakog kandidata, koliko se divim tom poverenju u sopstveni talenat, toj hrabrosti s kojom se dođe pred milionski auditorijum da bi se pokazala neka veština. Utisak ove emisije bila je vera, vera u sebe, vera u uspeh, vera u sopstveni trud i rad, vera da će na kraju vrednost u vama ipak pronaći svoj put da se pokaže i dokaže.

I treći utisak je, naravno, kraljevsko venčanje. I znate šta, baš me briga hoće li se sad neko narugati sentimentalnosti, ili naivnosti, ili ko zna čemu. Ja sam bila potpuno oduševljena. Oduševljena ne samo samom ceremonijom, i lepotom prizora, već oduševljena činjenicom da ipak postoji toliko ljudi na ovoj planeti koji su u stanju da se raduju sreći jednog mladog para, da se raduju lepoti, da poštuju tradiciju. Svest da u ovom i ovakvom svetu, gde se ljudi raduju javno i neskriveno nečijoj smrti, ma čija da ona bila, postoje i oni koji veruju u bajke, oni kojima je zastao dah od lepote jedne devojke koja se udaje za princa, ispunila je mene nadom i optimizmom. I, šta god da ko mislio, ja smatram da ima nade za nas dok još živimo u svetu u kome se događaju bajke. To je reality koji ja pozdravljam.

I tako, dragi moji, želim vam da uživate u praznicima, i da uživate u svojim malim bajkama, ili da ste našli mesto odakle crpite snagu da za sebe i svoje drage stvorite bajku. Želim nam svima što manje politike i terorizma, a što više nekih novih lepih kutaka, vrednosti unutar nas samih i novih bajkovitih početaka.

Tražim rečenicu koja će biti prigodna za početak ovog post-a, a sve što mi ’’pada na pamet’’ zvuči kao otrcana floskula. Pitam se zašto je to tako, je li krivac nedostatak kreativnosti ili originalnosti ili ko zna čega, ili su razlog reči, previše puta izgovorene, a nisu ih pratila nikakva dela, nikakvi učinci, pa su se rasplinule svuda i sad blude naokolo bez značenja i vrednosti?! Nadam se da je ovo prvo.Nadam se, jer bi to značilo da ja imam problem, a ne da smo svi, kao društvo izgubili kompas, izgubili vrednosti, izgubili sebe.

U poslednje vreme, u poslednjih par meseci, ne pišem ništa i čitam retko i prilično kratko. Pravdam se umorom, iako znam da je to opravdanje slabo, i neiskreno. Moja se misao povukla pred radnim zadacima, pred željom da budem što bolja u svom poslu, pred ’’napredovanjem’’. Namerno stavljam taj glagol napredovati pod navodnike jer ono što je njegovo značenje, po mom mišljenju, i ono za šta sam ga ovde upotrebila dve su sasvim suprotne stvari. Negde, jureći za tim napretkom zaboravila sam šta ja zaista smatram da je napredak jedne osobe.

I onda se desilo da sam dobila novu koleginicu u mom sektoru, jer da, došla sam do pozicije šefa sektora, trudom, radom i zalaganjem za koje nisam ni znala da sam sposobna. Devojka, dvadeset i tri/četiri godine, potpuno bez iskustva. Unapređena od strane gazde preduzeća, preko moje i volje direktora, sa mesta sekretarice. Posle početnog nezadovoljstva tom odlukom, pomirila sam se sa situacijom, na kraju, niko se nije naučen rodio, svi smo nekad negde krenuli od početka. Međutim, posle prve nedelje njenog rada, u kojoj sam ja bila prilično zadovoljna njenim zalaganjem, ispostavilo se da i ona ima svoju ličnu interpretaciju glagola napredovati. Elem, devojka je naučila par operativnih stvari, moram priznati zavidnom brzinom, i to je za nju izgleda dovoljno. Ispostavilo se da je ona negde odlučila da je to dosta, da dalje i ne treba, i počela je da provodi dane tako što završi svojih par dužnosti ili ih rasporedi tokom dana, a ostatak vremena provodi na Internetu, i skupljajući abrove po ostalim kancelarijama. I sve to ne bi bilo toliko iritantno da usput nije sebi dala prava i slobode šefa, pa ima vrlo nadobudan i drzak stav. Ne treba ni reći da je moje strpljenje bilo na izmaku, a onda se i potpuno izgubilo u momentu kad sam je, sasvim slučajno, kako se to već namesti, čula kako sa gazdom analizira situaciju i rad našeg sektora. Bila sam vrlo besna danima.

Ja vrlo analiziram svoje postupke, koji su naravno i ovakvi i onakvi, i zbog količine žara i energije koju ja ulažem u svoj posao, svesna sam da sa mnom nije lako raditi, jer to nije jednostavno ispratiti. Zato se trudim da ne budem preoštra kad uvidim propuste kolega, i da dozvolim drugima više od onog što dozvoljavam sebi. Moj direktor takvo ponašanje naziva ’’pokrivanje tuđih grešaka’’. I iako mi se tu i tamo obije o glavu popustljivost, ja se ipak ne bi složila s njim. Mislim da treba biti pravedan, i praviti razliku između nemara i greške koja se potkrala usled brzine i pritiska.

Elem, moja nova koleginica je, ničim osnovano, smislila da želi moje mesto, zanemarujući svoje neznanje. Nije dovoljno što je mesto sekretarice zamenila smislenijim poslom, već bi trebalo i da bude šef. Ipak je to mnogo više cool. Njena drskost prevazilazi sve granice. A moj bes se uvećava s danom u dan. Zaboravila sam da je bes vrlo loš saveznik, vrlo često od presudne važnosti za poraz. Ono što me dovodi do ludila je da jedna praznoglava lutkica sebi daje za pravo mnogo više od onog što bi smela, a sve to zato što ima noge do zuba, čizme do kolena, suknju vrlo iznad kolena, i apsolutno odsustvo bilo kakvog vaspitanja, i to prolazi bez problema, za sada. Ono što me mučilo danima je kako da celoj toj šaradi stanem na put, sve do jutros dok nisam slučajno naišla na rečenicu koja glasi ’’Opsednut sam ironijom sopstvenog života’’. I onda mi sinu i ta istina da za svakog reč napredak ima drugačije značenje. Moj napredak je upoznavanje suštine i upotpunjavanje sadržaja u svakom smislu. Mogu li ja ikad da budem stvarno ugrožena nekim bezsadržajnim?! Da li uopšte u mom životu ima mesta za takve ljude?! Moj direktor, kome su ruke takođe vezane za sada, ima taktiku koja se zove ’’Čekaj da se sapleta sam/a’’, i verujte mi, uvek dočeka. Ali, ja ne bih bila ja, da uvek ne postupam po svom. Umesto što se nerviram, odlučila sam da je otvoreno pitam je li to zaista ono što ona želi da bude u životu, ukras, bez obzira na potencijal koji poseduje? Uostalom, uvek me to zanimalo, šta je ono što takve osobe smatraju kao svoju vrednost?! Da li je zaista ambalaža jedina osobina koja je bitna?! Politika gazde preduzeća je da svi zaposleni treba da budu lepi i mladi, što uz to vrlo često ide i nesposobni, manje je važno. Naravno do tačke u kojoj naprave ogromne greške, ali opet, u tim slučajevima dobijaju momentalni otkaz da bi bili zamenjeni nekim istim takvim, pa u krug. Verujte mi, ja sam u tom preduzeću deset meseci, i jedan sam od starijih radnika. Tako da besmisleno je pokušavati promeniti njega, ali možda ipak neće biti uzaludno pokušati objasniti njoj tačku u kojoj stoji. Ili sam ja prevelik idealista?! Videćemo. 

Dva dana zbrajam i oduzimam. Uspehe i greške iz prethodne godine. Valjda kao i svi. Nisam osetila novogodisnju euforiju, ali opet, ima vec par godina kako mi to osećanje izmiče. Ne iz nekih pesimističnih razloga nego prosto zato sto sam negde, u nekom momentu, počela da razmatram taj 31.12. kao i svaki drugi dan. Ali eto, ove godine prvi put sumiram utiske. Desilo se svašta, i ružno i lepo, iako mi je krajnji utisak da je to bila jedna dobra godina. Teška i plačljiva, ali dobra.

Hoću da se setim zašto, pa da se pohvalim tim i tim, da objavim svetu neki konkretan događaj kojim je prethodna godina obeležila moj život, a ne mogu. Ne mogu jer nije se desilo ništa spektakularno, nisam videla nijednu egzotičnu zemlju, nisam zaradila svoj prvi milion, nisam se ni udala, ništa što bi ljudi prepričavali kao neki ’vau’ događaj. 2010. bila je jednostavno moja mala lična pobeda, nikom zanimljiva do meni samoj. Pobeda zato što je bila teška, zato što je bila bezobzirna, zato što me nije poštedela ni u čemu, a ja sam dogurala do 31.12., došla s posla umorna neverovatno, spremila novogodičnju trpezu, smejala se s drugaricama i sestrom, jer bio je to jedan kućni, female doček uz romantični film, i bez ikakvog ludog novogodisnjeg plana, legla da spavam zadovljna sobom. Moja mala lična, neprocenjiva pobeda.

Upoznala sam puno novih ljudi, uglavnom mi se nisu dopali, ali su me naučili šta nikad ne želim da postanem i budem. Naučili su me da još više cenim svoje prijatelje, da ih čuvam i da im se divim, i da generalno uvek i u svakom momentu poštujem ljude koji imaju stav i mišljenje, pa makar se i razlikovalo od mog vlastitog.

Imam posao težak i naporan, i bez obzira što je svaki dan borba koja me iscrpljuje preko svake mere, zahvalna sam na tom poslu, jer me je naučio da verujem u sebe, i da ne postoji ništa što se ne može, samo ako pokušaš.

Stavila sam tačku na jedan besmisleni dugogodišnji odnos koji me je omalovažavao u sopstvenim očima a da toga nisam bila ni svesna. Sada znam da neke žrtve koje činimo zarad ovog i onog, nisu zarad toga čime ih sebi opravdavamo, već su beg. A sve dok bežiš, ono od čega bežiš juri te neumorno.

I sve me to naučilo da pogledam u ogledalo i da mi se dopada ona koju tamo vidim. Ne uvek lepa, ne uvek srećna, ne uvek dobra, ali uvek ista i svoja. Dobro, ipak mi se ne dopada onih onih par kilograma viška, ali s tim stvarno ne umem da se izborim.

Dragi moji, što navratiste, želim vam da volite onog ko vas posmatra iz ogledala, i ove godine i svake naredne.