I tako radim ja već mesec dana. Imam filosofiju da  je uvek prvih mesec dana u novom preduzeću najteže. Koliko god da imaš prethodnog iskustva na ’’istim ili sličnim poslovima’’, prvih mesec dana, po promeni preduzeća je tapkanje u magli, koja se samo tu i tamo malo podigne. A kad potpuno nestane, to ne primetimo, barem ja ne, to se samo nekako dogodi u nekom trenu koji ne ispratim. Elem, mojih prvih mesec dana isteklo danas. Magle još uvek ima ali samo mestimično, na poljima gde nikad pre nisam zalazila.

Vratila sam se poslu, od kojeg sam, do pre samo godinu i po, mislila da ću doživeti nervni slom ako samo još jedan dan provedem radeći ga. I onda, nakon tog vremena, počevši opet da radim to isto, nemajući mnogo izbora, pitala sam se koji mi bi vrag tada, kad je ovaj poslić lagan, barem meni, i kao neki zadatak iz matematike po kojem brčkaš dok ne dođeš do rešenja, koje mora da postoji samo ga treba naći, a lepo plaćen?! I nedugo pošto sam počela da radim, i zapitala se pomenuto, pojavio se odgovor. Ljudi. Male, sitne duše koje su našle neko mesto i zamislile da je tron, pa odatle posmatraju ostatak sveta, a usled visine koju su sebi dodelile u svom imaginarnom svetu, počeli su da boluju od te visinske bolesti, za koju lek još nije pronađen, a verovatno da nikad neće ni biti.

Naime, imam tri koleginice i jednog kolegu u kancelariji, dve gospođe u svojim pedesetim godinama, jednu na pragu četrdesete dok je kolega negde na sredini između tridesete i četrdesete. Spominjem njihove godine da bi se moglo zaključiti, kao što sam ja zaključila u prvoj nedelji rada, da su to sve ozbiljni, odrasli ljudi. Pored njih pomenutih, i mene, imamo još i ženu koja radi kao kurir, odnosno meni je tako predstavjena, i to joj piše u ugovoru o radu. Međutim, nakon ovih mesec dana, bez ikakvog preterivanja, ja bih to njeno radno mesto preinačila u lični sluga na našu malu službu. Ona, pored kurirskih poslova, kuva kafe, kupuje doručke, plaća privatne račune, trkne po cigare, kupuje knjige za decu gospođe na pragu četrdesete jer su redovi u knjižarama ogromnni, pa je logično da nekog ’’zamoli’’ da to za nju obavi, čisti kancelariju, i sve u svemu, radi sve što god kome padne na pamet da bi trebalo da se uradi a njega samog mrzi. I sve to za dvadeset hiljada dinara. A kako to već biva, ta kurirka je jedna prostodušna žena, kojoj ništa nije teško, sretna što u ovakvom vremenu uopšte ima posao, i svesna svoje mentalne ograničenosti (koja, nažalost, zaista postoji) vrlo revnosno, i bez ijedne žalbe, obavlja sve poverene joj zadatke, bili oni privatni ili poslovni. Znam, sada će neko reći, da je svakom onako kako sam dozvoli, i da vas drugi upotrebljavaju odnosno zloupotrebljavaju, onoliko koliko se pustite. Međutim, nije uvek tako. Postoje ljudi, kao naša kurirka, koji nemaju mentalnu snagu i mogućnost, da se s njom izbore protiv ruganja i iskorištavanja, koji ne znaju da na zlobne šale adekvatno odgovore pa čak ni da ih barem prepoznaju. A pored takvih, kao po pravilu, uvek se nađu i ovi što sam ih već pomenula, što pate od visinske bolesti, koju treniraju na svim ’’kurirkama’’ ovog sveta. Na njima pokažu koliko su bistri, vispreni, duhoviti i inteligenti. I ja od toga imam mučninu, i to, čini mi se, više od bilo koje druge anomalije društva koju poznajem.

Kad sam primetila način ophođenja prema njoj, i to da je ona malo ’’sporija’’, ali i sasvim dovoljno brza da bude vrlo sposobna i odgovorna na svom radnom mestu, odlučila sam da se ne mešam. Ne mogu ja ispravljati sve krive Drine ovog sveta, odlučila sam da neću dozvoliti da me taj odnos remeti, ili dotiče. Jbg, to je takva bara, ako možeš plivaj, ako ne, potonućeš i to je to.

Uspela sam da se držim te svoje odluke nekih nedelju i po dana, i onda sam počela da reagujem na napade na nju spontano, bez razmišljanja, i skoro i pre nego mi to dopre do svesti, ja sam već rekla nešto, vrlo oštro, u odbranu kurirke koju je neko napao zato što ima loš dan i zato što može.

I vidim zahvalnost u njenim očima, i ne znam zašto, ali ona mi je još teža od gluposti ovih žena. Tako me duboko rastuži. Baš ne umem da objasnim zašto. Možda što me boli da uopšte treba neko da reaguje za nju odnosno što se ikako dešava da je neko napadne, ili da joj se ruga, iako zna da ona ne ume da reaguje na to. Ili možda što znam da ne zaslužujem da mi bude zahvalna, jer ja reagujem u tom nekom trenutku, ali ne reagujem suštinski, jer ja sam deo njih, onih koji se bore za bolji posao, veću platu i bla, bla, bla... Razlika je možda jedino u tome što ja neću uvrediti misleći da tako sebe izdižem, ali je li to dovoljno?! Je li to išta, je li to uopšte vredno spomena?! Neko će reći da se ništa i ne može uraditi jer tih rugalica obolelih od visinske bolesti je jako puno, i nadmoćni su u svakom pogledu. I to je istina, ali ako reagujem ja danas i ne dam da se viče na nju, pa o tome napišem i post, pa taj post pokrene još nekog da reaguje na neku sličnu situaciju, pa od njega vidi još neko, možda je to puteljak koji će dovesti do nekog cilja, makar za nekoliko ljudi. Nadam se, barem...

Pa, sad ako ima i neko ko će reći da je to oblik mobinga, i da se treba obratiti službi toj i toj, odmah da kažem tom nekom, da se naša draga kurirka, a da se ne lažemo ni malo ko drugi u toj situaciji, ne bi požalila ni za šta na svetu, da je ona sretna što ima taj posao, i da su te žene baš fine, i da ona voli tu da radi jer, citiram, ’’Moram da radim šta mi kažu jer ko te pita...’’ Ne znam jesam li to samo ja u emotivnoj nekoj fazi, ili je ovo rečenica koja sadrži težinu od koje ne može da se diše?!

I vratiću se na ono da se kaže da je svakom onako kako dozvoli, jer to važi za mene, za vas koji ovo čitate, a baš kao i ja ne radite ništa da bi se stvari promenile suštinski, jer ipak, svakom je svoja guzica najvažnija, samo što smo negde zaboravili da, danas-sutra, i vi i ja možemo biti na mestu neke kurirke. Nevažan, potrošni materijal. Ili smo već?!