Lenj student, dugogodišnji, od roditelja materijalno propalih u poslednjem ratu i posle njega, odgojena kao princeza, vaspitana da bude dobra i blaga, iako joj to nije u skladu s karakterom, u jednom trenutku života, morala je da se spusti među običan svet i počne da radi i zarađuje, misli li da ostane da živi u Beogradu, odnosno misli li da ostane tu gde je za sebe pronašla mesto.

Da, govorim o sebi. Zašto u trećem licu? Zato što sad kad u ovom trenutku razmišljam o tom trenutku tada, ta devojka i jeste neko treće lice. Zato što ona od tada i ova sada nemaju nikakvu sličnost osim fizičke jednakosti za koju imam da zahvalim dobrim genima moje mame.

Zašto sam se vratila baš u taj momenat kad je počeo moj radni staž?  Zato što se nedavno, posle kraće pauze, nastavio. Napokon, nakon nekoliko meseci upornog traženja i razgovaranja s kojekakvim direktorima, ja sam opet zaposlena. Naravno, vrlo sam predano tražila posao, obuzdavala svoj karakter i samopoštovanje ne bi li se dopala, bila poslovna ali s dozom simpatičnosti, pribegavala svim tehnikama koje bi potencijalnog poslodavca ubedile da sam baš ja prava osoba za njegovo preduzeće. Ipak, negde, sva ta mesta na koja sam išla na razgovore nisu mi se preterano dopala, niti sam bila previše razočarana kad me, na kraju, ne bi pozvali. Možda sam zato i tražila priličnu platu, da se osiguram da, ako me prime, imam neku satisfakciju, ako ništa drugo, finansijsku. Ako je pitanje zašto sam aplicirala na mesta koja mi se ne dopadaju i zašto sam se trudila da se dopadnem ljudima koji mi se ne sviđaju i koje ne poštujem, odgovor je prost. Staro dobro očajanje. Elem, kad sam se pomirila sa sudbinom da ništa od posla barem do septembra, i odlučila da odem kod roditelja na mesec/dva, ukaže se odlična prilika i pre nego sam se osvestila, sat zvoni u šest i dvadeset, oblačim uredno ispeglanu odeću za posao i krećem na isti. Preduzeće veliko, sjajno za CV, uslovi dobri, mogućnost poslovnog usavršavanja ogromna. Sve u svemu, nije moglo bolje. Prva nedelja prošla zadovoljavajuće. Kolege su mi se dopale, čini mi se i ja njima, očekivanja od mene su velika, ali to je ono što mene pokreće tako da sam zadovoljna i s te strane.

I dok sam tako rezimirala stvari, u mislima sa sobom samom, ali i prepričavajući utiske prijateljima, odjednom videh onaj trenutak s početka ove priče, onaj prvi dan na prvom ozbiljnom radnom mestu. Shvatih koliko sam se u tom relativno kratkom periodu, a opet neverovatno dugom i kompleksnom, strašno promenila. Tada sam bila uplašena ili je možda bolje reći, prestravljena, od novih ljudi, jer ne snalazim se baš najbolje s nepoznatim ljudima, ni sada kao ni tada, od posla koji ne znam da radim, od odgovornosti, od svega...  Svakog jutra sam sebi, na putu do posla, ponavljala da ja mogu da odem kad god želim, da nisam tu svezana, da to nije ništa strašno. Tešila sam sebe kao da sam sopstveno dete. Plakala sam skoro svaki dan prvog meseca, onako u kupatilu, da niko ne vidi, znajući koliko je to glupo, ali strah usled nesigurnosti je strašna stvar. Srećom, moja karakterna osobina je bezglavo uskakanje u strahove, a i moralo se, i polako, prestalo je i tešenje i plakanje. Prošlo je dve godine, stekla sam određeno iskustvo, dobila ponudu za bolji posao, prešla u drugo preduzeće, gde je taj prvi period inicijacije prošao lakše, iako ne i lako. Odradila godinu dana, nadogradila svoje znanje i stekla neka nova iskustva, i poslovno i privatno. I onda, u jednom momentu, shvatila sam da sam počela da se gušim, ne od posla ili od kolega, već od nekog unutrašnjeg nemira i ludila. Provela sam tri godine boreći se sa sobom, trudeći se da se ne vidi strah, trudeći se da ga pobedim, trudeći se da znam ono što ne znam, trudeći se da budem među najboljim, da imam odgovore na sva pitanja, provodeći po dvanaest sati u kancelariji jer neznanje i greške nisu moja priča, jer ne podnosim kritiku, jer... Boreći se sa sobom i svojim strahovima, negde sam samu sebe zaturila. Učeći o poslu, zaboravila sam da oslušnem o sebi. I protivno svakoj logici stvari, dala sam otkaz i vratila se u ’’svoje malo misto’’, misleći da je problem u ovom velikom gradu, da sam ja palanački tip i da mi ovde nije mesto, misleći da je problem u pogrešnom odabiru profesije. Opet greška. Ali, ustvari, otišla sam u potragu za sobom. Prošla je još jedna godina, i možda bih preterala da kažem da sam se našla, ali svakako sam se smirila, našla sam neku nit koja vodi do cilja.

I onda još jedan ’’prvi dan’’, ali sad neka druga ja, smirena, sigurna u sebe, sigurna u svoje mogućnosti, sigurna u svoje želje. Opet primljena kao ’’dete koje je došlo da pomogne’’, ali ovaj put dete zna da više nije dete. Iako, još sanjam detinji san o tome da ću jednog dana, na pitanje šta sam po zanimanju, reći ’’Ja sam pisac’’, ali do tada od nečeg mora da se živi, a princezu su učili da princ dođe da je voli a ne da joj kupi stan i auto. Taj deo mora sama. Taj deo želi sama.

Je li pogrešno ulagati vreme i energiju u nešto što misliš da nije tvoja konačna priča?! Možda i jeste ako se u tome izgubiš, ali ako znaš da je to kompromis koji praviš sa životom, onda verujem da i nije pogrešno. Postoje stvari koje radimo za pare, i one neke druge koje se rade za dušu, za sopstveno biće rasterećeno od materijalnog. Srećni su ljudi koji spoje to dvoje, ali nisu baš brojni, nažalost.

I vrzma mi se po glavi nešto što mi je rekla gospođa koja me sad uvodi u posao, jer ona odlazi u penziju i ja treba da je zamenim. Naime, pričajući o poslu, o međuljudskim odnosima u radnom okruženju, itd, s ponosom poveri ona meni, parafraziram ’’Znaš, posao ne sme da trpi ni zbog čega, ja sam svoju decu dok su bili mali ostavljala zaključane u stanu, i išla da radim, da ne bi oštetila gazde. Ja sam tu da štitim njihove interese i zato, za trideset godina radnog staža, i nemam prijatelje s posla...’’ Taj dan, kad sam došla kući, pogledala sam se u ogledalo i nasmešila sebi, ponosna. Ponosna što ja već sada znam da je to samo posao, i da umesto da se divim predanosti pomenute gospođe, ja je žalim što je propustila trenutke koji se nikad više neće vratiti. Bez lažne skromnosti, i ja sam jako dobra u onom što radim, i sa jako dobrim preporukama bivših poslodavaca, ali i sa prijateljima koje sam stekla na tim radnim mestima. A mislim da je to zato što sam, pre svega čovek, a to ne isključuje odgovornost u onom što radim. Ponosna sam na sebe što to znam već sada, jer izgleda ima ljudi koji nikad ne saznaju šta su zaista prioriteti.