U poslednjih desetak dana, obrela sam se u jednoj čudnoj situaciji. Kao da sam se zarobila u nekom lošem filmu, i moram ostati do kraja, iako sam negde do prve polovine shvatila da mi se film uopšte ne dopada.

Upoznala sam jednog dečka ili momka ili čoveka, kako god. Umetnik. Znala sam ga od pre, iz viđenja, iz njegovih dela kojima sam bila fascinirana. Njegov realizam, oporost, a opet nežnost i želja za verom u bolje, prepoznala sam kao nešto što i ja posedujem. Učinilo mi se da njegova dela vape da u nesavršenom svetu nađu za sebe savršeni kutak, u odnosu sa  drugom osobom, u ljubavi. Učinilo mi se da u svemu što on radi čujem želju za iskrenim, otvorenim intimnim odnosom. To je onaj momenat, kad iz nekog nerealnog razloga, osetite nekog stranca, njegove misli, i njegova tuga, njegova samoća, njegovo traženje, vas boli i osećate sve to njegovo a ne umete da objasnite zašto, ni sebi.

Elem, pošto se krećemo u istom krugu ljudi, dogodi se da i on primeti mene. Obavestio se već, o mom liku i delu. Čitao je neke moje tekstove, što na blogu što na drugim mestima, o tome sam ja obaveštena. Kako je njegovo interesovanje za mene raslo, ja sam bila sve polaskanija. Imala sam onaj blaženi osmeh zanesenih ljudi na licu. Dozvolila sam sebi nadu da sam napokon našla ono što tražim, odnosno da je mene našao čovek sličnog senzibiliteta, sličnog pogleda na svet, čovek mojih snova... Mislila sam, čitao je moje misli, a on je umetnik, čovek koji promišlja van granica vidljivog, on je razumeo i ono ispod napisanih reči. On je moje misli prepoznao kao svoje. Ja, malena, dopala se velikom umu. Naravno, moja sujeta plesala je ples radosti, ali i onaj deo mene, sakriveni, onaj što čeka i nada se, bez velike vere doduše, kao da je stigao na odredište, usudio se da napokon sedne i kaže ’’da, mislim da je to to’’

Počeli smo da razgovaramo, jedna kafa, druga kafa... I onaj, već pomenuti deo, polako je opet ustajao i hteo da krene dalje, a sujeta... pa, recimo, da je imala ulogu izgrđenog deteta koje se previše razigralo i izmaklo kontroli. Od pametne i duhovne, nežne i prefinjene, postajala bi, zavisno od stanja njegovog duha, licemer i ograničena. I tako u krug. Uhvatila sam sebe kako se vrtim u tom krugu, ne shvatajući ni zašto. Kao kad radiš nešto pogrešno, i znaš da je pogrešno, ali ne možeš da se odupreš. Kao kad silno želiš da neka laž bude istina.

Ali laž je uvek laž, bez obzira na lepo pakovanje u kome dolazi.

I, s obzirom da moj prag tolerancije jeste priličan, ali nije neograničen, zamolila sam dotičnog da me zaobiđe, bez grubih reči, lepo i kulturno, i nadam se da će me ispoštovati.  

A onda, razmišljam, zašto to sve? Zašto neko ima potrebu da svoj loš dan istrese na nekom drugom? Je li se stvarno osećao bolje kad je mene omalovažio? Zar stvarno, neko s njegovim darom i senzibilitetom, nije svestan da omalovažavajući nekog, u stvari, omalovažava sebe? Da svaka ružna ili zajedljiva reč, umanjuje onog ko je izgovori, sve do tačke gde sve što kaže taj neko izaziva mučninu i netrpeljivost.

Razmišljam i o mom tekstu za koji je rekao da mu se posebno dopao. Šta piše tamo? Odnosno šta se njemu učinilo da piše tamo? Iščitavala sam sopstvene reči iznova i iznova. I shvatila. Tamo piše moja slabost. Piše potreba za ljubavlju i zaštitom, ljubavlju i zaštitom muškarca. ’’Sladunjave misli’’ kako se izrazio. Ali postoji potreba i potreba, jedna koja je neophodna i jedna koja postoji, ali se ne zadovoljava po svaku cenu. Sladunjave misli ima i onaj koji nije slab, a i to tamo piše, samo vrli umetnik nije umeo da pročita. Nažalost. Uštedeli bi na vremenu.

Rekao mi je da je u meni pronašao razumevanje. Da, ja razumem da on nije zao, i da je nesigurnost i kompleks kakav god, ono što ga tera da bude neprijatan, da se blago izrazim. Ali razumeti i trpeti dva su termina koja se umnogom razlikuju.

Sve me to podseća na sliku nekog bračnog para, gde muž jedan dan dođe kući, izmrcvaljen i sam sebi slab i odvratan, vidi svoju nasmešenu ženu, i zvizne je tako da je zalepi za pod. Ne zato što je ne voli već zato što smatra da nije vredan njene ljubavi a uplašen je da će ona to i sama zaključiti. A ona, voli ga i razume ga, takvog jadnog, ali svejedno ne voli svoje oči uokvirene u plavo, niti želi u njegovu kaljužu. I, pošto zna onu staru narodnu da ko jednom udari ili prevari, uvek to uradi ponovo, zanemaruje njegovo moljakanje i patetično pokajanje, ipak odlazi. Može se pomoći onom ko se bori. Onom koji je odlučio da se utopi, ne može pomoći niko do on sam.

I tako, osećam olakšanje što se ta nepotrebna epizoda završila, ali i neku prazninu... prazninu koju nam ostave ljudi kojima ne možemo pomoći.

Kraj filma.