Po rođenju, roditelji ili kumovi nam daju ime koje nosimo do kraja života, i mi na taj izbor nemamo nikakav uticaj. Ako imamo sreće, tim smo imenom zadovoljni i ono nas obeleži na neki način, i stoji nam lepo, a ako nemamo sreće opet nas ta kreativnost davaoca imena ili nedostatak iste, obeleži u negativnom kontekstu, pa nas surovi vršnjaci, u tinejdžerskim danima, zadirkuju zbog imena, nadenu nam neke ružne nadimke ili to naše ime srimuju s nekim uvredljivim pridevom i to nas prati kroz osnovnu i srednju školu, kao zla kob. Onda stignemo do fakulteta, ili prosto završimo sa školovanjem, i ljudima se predstavljamo nekom skraćenicom kojom nas, od milja zovu roditelji, braća i sestre, tipa: Mica, Cica, Cicko, Cana, Seka, Bato, Maca... I trudimo se da što je manje moguće spominjemo ono svoje pravo ime. A ima i onih koje ne mrzi da prođu kroz sve administrativne zavrzlame, i zakonski sebi promene ime. Poznajem jednog dečka, koji je promenio ime iz Dragan u Kosta, zakonski, jer mu se ovo poslednje više slaže uz prezime, iako je Dragan, po mom mišnjenju, sasvim u redu. Taj njegov postupak bi se, sa psihološke tačke gledišta, mogao analizirati i analizirati, ali to nije tema ovog mog pisanija.

Ono što mene intrigira je šta je ono što nas inspiriše kad treba da, recimo, odaberemo pseudonim za blog ili neki forum ili chat ili tako nešto virtuelno.

Sve do otvaranja bloga, meni je virtuelni svet bio prilična nepoznanica. Nisam chat-ovala s nepoznatim ljudima, nisam učestvovala ni na kakvim forumima, sve u svemu, nisam imala pojma kako tu stvari funkcionišu. I onda dođe do toga da sam odlučila da pišem blog. Logično, mislila sam da ga pišem pod sopstvenim imenom. Međutim, uočila sam da svi, uglavnom, pišu pod pseudonimom, i shvatila sam to kao neko pravilo. Iako, sad sam sve više ubeđenja da sam pogrešila. Elem, trebalo je da smislim svoj nick, što bi se reklo.

Neposredno pre otvaranja bloga, čitala sam Čarobni breg Tomasa Mana, i tamo postoji jedna žena koja glavnog junaka vrlo zainteresuje, na njegovo iznenađenje, jer ona je sve ono što što on, takav kakav jeste, osuđuje i prezire. Njeni maniri su užasni, najveći deo godine živi daleko od muža, a šuška se da povremeno ima i ljubavnike. Lepa je ali na jedan običan način, njena lepota ne oduzima dah posmatraču niti ’’upada u oči’’, a ipak, takva nesavršena, postaje centar njegovih misli, centar njegovog malog, ušuškanog sveta. Na početku, užasnut je njome, ljuti ga ta njena bahatost u ponašanju, ima potrebu da joj održi lekciju i da se javno nad njom zgrane, ali vrlo brzo postaje zavistan od svih tih njenih loših navika, sve mu to postaje potrebno, skoro neophodno. Ona mu postaje neophodna. Njeno ime je Klavdija Šoša.

Misleći o tome koji nick sebi da nadenem, nekako mi se samo nametnulo ime pomenute gospođe iz romana velikog pisca. Dodala sam tom imenu jedno ’’i’’ i preinačila ga u Klavidija, jer mi se činilo da je tako prilagođenije našem jeziku i izgovoru. U tom momentu, nisam pridavala ovom izboru neku posebnu važnost, ali kad sam počela čitati tekstove drugih blogera, uvidela sam da njihovi pseudonimi, najčešće iako ne uvek, savršeno odgovaraju njihovim mislima, i načinu na koji vide sami sebe ali i svet oko sebe. I onda razmišljam, kako sam i ja, ne sasvim svesno, izabrala ime jedne krajnje nesavršene žene voljene od strane muškarca kome se ona takva, pod normalnim, svakodnevnim okolnostima(oni se upoznaju u sanatorijumu za plućne bolesti) nikad ne bi dopala. Da, da, liči na moj život.

S druge strane, da li ono što pišem, odnosno način na koji promišljam i sebe i svet, ide uz ime Klavidija, to već ne bih mogla objektivno reći, ali subjektivno čini mi se da da.