Prilazim polako, u sebi oklevam. Osećam veliku potrebu danima da uđem u ovu crkvu, a ne znam ni zašto ni šta ću tu. Ipak ulazim. Unutra polutama, nema nikoga. U uglu gori desetine sveća, dole za mrtve, gore za žive. Nekoliko sekundi samo stojim tako i gledam u zidove oslikane ikonama. Sveti ljudi, čini mi se, posmatraju me i upitno i sažaljivo i nekako tužno. Otrgoh se od njihovih očiju i uputih do stola sa svećama. Uzela sam četiri. Palim sveće polako, kao da vreme ne postoji.

Ne znam ni jednu molitvu. Ali mislim, jedna za sve moje drage na ovom svetu. Da budu sretni.

Druga za sve umrle koje sam poznavala. Neka im je laka zemlja.

Treća za baku... ako si negde tamo i vidiš me, nadam se da nisi ljuta što nisam onakva kakvom si se ti trudila da me učiniš.Grešim strašno, ali barem se trudim da uvek bude samo na moju štetu, pa, eto... Nedostaješ mi.

Četvrta sveća za Roberta. Palim je i stavljam u pesak, onaj gde stoje sveće za mrtve. Suze mi se slivaju niz obraze. Samo to imam, nijednu reč koja bi imala smisla, nijednu dostojnu misao. Samo oprosti...

Stojim i gledam u gomilu malih plamičaka, čini mi se, vekovima, a ne mogu da se pomerim,da se okrenem i odem. Samo stojim i plačem, kao da to pomaže nekome. A nikom. Osim možda meni, da se ne ugušim... Želim da me neko zagrli, da me uteši. Vreme, kažu, donese pomirenje i ja verujem u to, ali tuga ostaje, nijedna je sreća neće smanjiti ni oterati. I moram da je nosim sama, i ja i svako.

- ’’Jeste li dobro?’’

Mladi monah je stajao pored mene a da nisam ni primetila kad je ušao. Njegov glas, iako brižan i tih, uplašio me je.

- ’’Oh, oprostite, mislio sam da ste me čuli... Dođite da sednemo nekoliko trenutaka, da se smirite.’’

Krenuh za njim, vraćena u stvarnost, brišući lice rukama i trudeći se da dovedem u red kako spoljašnjost tako i unutrašnjost, barem koliko je dovoljno za razgovor. Ali monah je prestao da govori.

Seli smo na malu klupicu u jednoj od niša crkve i nekoliko minuta oboje gledamo u neku tačku na podu, u tišini. Osetih da sam se opustila, da mi je prijatno tu s njim, širio je neki neobičan, razoružavajući mir.

- ’’Ja nisam vernik’’- izustih iznenađena sopstvenim rečima.

Pogledao me je upitno.

- ’’Mislim jesam, ali nisam... ja nisam krštena i vrlo retko dolazim u crkvu... ne verujem u crkvu... ni u njene prestavnike...“

On ne reče ništa, a ja nastavih da govorim o svojoj veri kao da je to tema dana.

- ’’Znate, čitala sam jednu knjigu, možda ste čuli, u stvari sigurno jeste, zove se ’Život i pouke starca Porfirija’. Jako mi se dopala...i on tamo kaze - Veruj a ne sudi; Poštuj odoru i obred a zanemari čoveka u njoj odnosno onog koji ga vrši - ... Teško je to, zanemariti čoveka, iako je misao lepa... iako je to dobar savet, primenjiv za razne situacije, nazalost’’

- ’’Veliki čovek je bio naš Porfirije’’- reče on napokon -’’ Je li Vaš današnji dolazak ovde pokušaj poslušanja?’’

- ’’Ne znam... možda je više postupak očajnika’’- osetih kako mi se ponovo steže grlo i vlaže oči -’’ Imala sam potrebu da dođem... nije čak ni potreba nego neki nagon, nešto što te tera a da ni ne razumeš zašto’’

-’’Je li Vam odgovoreno?... Mislim, sad kad ste tu.’’

-’’Ne znam...opet’’- pokušah da se nasmešim -’’Ovde je u redu da plačem... ne mogu da mislim ni o čemu drugom... Da li sam došla da budem bliže Bogu, ne znam... možda i da, možda sam se zaista nadala da će ovde nekako učiniti da razumem... A možda je sve to glupost i u stvari sam došla da budem bliže sebi’’

-’’ Zar niste uvek blizu sebi?’’

Nasmejah se od srca.

-’’ Zavidim Vam na mogućnosti da postavite takvo pitanje’’- rekoh mu -’’ Ne, jako malo vremena sam blizu sebi, skoro nikako... Na poslu sam neko ko obavlja razne zadatke, profesionalna, ozbiljna i delotvorna. S prijateljima... trudim se da budem zabavna, vesela i jaka. S familijom... uspešna i zadovoljna i, naravno, jaka. S dečkom slatka, jednostavna, nasmejana... Nikad blizu sebe.’’

- ’’ Je li zato plačete?’’

Blago mu se nasmeših, bio je poput deteta

-’’ Ne, svako voli da vidi sliku koja mu se dopada, a tuga nije ničija omiljena slika. Razumem ja to.’’

-’’ Zbog čega onda, jeste li doživeli kakvu nesreću?’’

-’’ Da... odnosno, ne. Ja nisam doživela nesreću... moj brat jeste...Robert... saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo... Imao je dvadesetčetiri godine, veći deo života bio je narkoman a onda je poginuo u saobraćajnoj nesreći.’’- suze su mi opet tekle nezaustavljivo, ali nastavih, želim sve da kažem - ’’Sahranili smo ga pre tri meseca... ljudi su nam izjavljivali kurtoazno, neiskreno saučešće jer, napokon, šta se moglo i očekivati, pa bio je narkoman. Niko za to više nema saosećanja... A, vidite, on je bio dete od dvadesetčetiri godine previše blizu sebi... i svetu oko sebe. Toliko blizu da je hteo da pobegne... i uspeo je, nenamerno... A nama što smo ostali, zaveštan je zvuk lopate koja grebe beton skupljajući zemlju da je naspe u grob i lepo belo cveće vezano u venac.’’

Prestadoh da govorim da dovedem u red svoje lice, naprasno mi je tu postalo nepodnošljivo i htedoh da krenem. A monah upita:

- ’’ Jeste li to zaveštanje hteli da razumete?’’

- ’’Ne, zaveštanje je tu da podseti da se nismo previše potrudili da uđemo u njegov svet, to ja razumem. Ono što ne razumem je zašto... zašto ta teška samoća u mnoštvu... zašto ta silna potreba za pripadanjem...’’- ustala sam uzimajući torbu s klupice, gde sam je spustila kad sam sela. – ’’Ali već sam se toliko zadržala, zaista moram da idem, hvala Vam na razgovoru...’’

- ’’ Nema na čemu... iako nisam siguran ni da ste ga želeli’’- nasmešio mi se po prvi put -’’Samo ovo mi još recite. Rekli ste da ste došli da budete blizu sebi, jeste li uspeli u tome?’’

- ’’ Dok sam stajala tamo i palila sveće pa dok sam sedela tu i razgovarala s Vama, ja sam u stvari imala osećaj kao da klečim pred nevidljivom nekom silom, ni vesela ni zabavna, ni delotvorna ni uspešna ni jaka, već skrušena, ponizna i usamljena...molećiva. Bez reči i bez misli, samo klečala...i molila neznajući za šta... Da, bila sam blizu sebi. Hvala Vam i doviđenja.’’

Napolju udahnuh vazduh punim plućima, kao da je unutra bio vakuum, stavih naočare za sunce na crvene i natečene oči, i uključih mobilni telefon, isključen pred ulazak u crkvu, a on odmah zazvoni.

Kako je dosadno kad na televiziji nema ništa osim ove olimpijade, i još trčanje. Nikako da zapamtim kako se stručno zove ova disciplina. Znam, ima neka odrednica po dužini staze, ali nije ni važno, trčanje je dovoljno. Sport, na večitu žalost mog oca, nikad nije bio moja pasija. Ali kad nemam izbora, daj da vidim u čemu je fora!?

Takmičari se spremaju za start. Svetski prvak u krupnom planu. Atletsko telo, uski šorts i trik majica. Ipak, najveći utisak ostavlja njegova koncentracija. Svet je prestao da postoji, ostala je samo staza. Bezobrazno duga, ako mene pitate. Prikazuju je u potpunosti, a zatim opet prvaka, ali samo lice. Osetih divljenje, spontano. Njegovo lice bila je čvrstina.

Počinje trka. On kreće polako. Čudim se, zašto ne ubrza?! Na licu mu mir, kao da je kod kod kuće i pije nedeljnu kafu. Potpuni nesklad sa situacijom. Prešao je prvu trećinu staze. Već sam počela pomalo da se rugam. Kakav je ovo svetski šampion, nije ni među prvih deset. Gledam ostale takmičare. Krenuli su jako, silovito. Na njihovim licima borba, negde i nadmen poluosmeh, odlično napreduju. Lice prvaka i dalje u miru. Pa, dobro, odlučih da se sažalim, možda nije u formi.

Iza njih ostala je polovina staze. Svetski prvak u punom kadru. I dalje mir ali ... kao da se pojavljuje još nešto. Izbio je u prvih deset. Poslednja trećina trke. Lice se pretvorilo u snagu, oči mu čudno sjaje. Izbio je u prvih pet. Podseća me na pantera, jednaka je brzina i jednaka čelična usredsređenost. Još par metara, još jednog takmičara treba prestići. Uhvatih sebe kako mi se znoje dlanovi i sedim na samom kraju stolice, kao da mi se radi o životu.

I pobedio je! Ispustih zvuk olakšanja. Olimpijski šampion, prvak sveta u trčanju! Čekam da mu prikažu lice, čekam i njegovo olakšanje. Opet se iznenadih, jer ga ne videh. Na licu prvaka, u njegovim očima, nema olakšanja, ali zato ponos velik kao svet. Neko mu je dobacio zastavu u koju se ogrnuo. Ljudi mu prilaze, čestitaju, bacaju mu cveće a on se smeška, ali zahvaljuje se mehanički. Pogled mu je prikovan za nekog u publici, i kao da govori :

’Evo, za tebe! Još jednom! Još sto puta!’ – U koga li gleda?!               

Dodela medalja. Penje se polako na središnje postolje, usput čestitajući drugom i trećem mestu. Oseća se da je iskren, nema taštine. Krupni kadar lica. Opet onaj nerazumljivi mir. Smeši se, ali nekeko stidljivo, kao dete kad ga roditelji hvale svojim prijateljima, kao da jedva čeka da pobegne. Saginje se da primi medalju, prima pohvalu i rukuje se s uručiocem. Sve stidljivo.

A zatim se vraća ponos u celo njegovo biće. Dubok, iskren, ljudski. Svira se himna.

Moja se misao vratila na onu koncentraciju s početka. Sigurno se fokusirao na cilj, u tome je smisao. Ali kako?! Pitam se čime li se hrabrio, da li je mislio:

’Ja sam pobednik!’ – ili je mislio:

’Dokazaću da mogu da pobedim!’

Šta ga je to guralo napred?! Je li njegova snaga sujeta, ili je to ipak pobuna?!

Šta god, sve je nadglasao aplauz.

Za sve one koji su izrazili želju da čuju šta je dalje bilo, ovo je nastavak razgovora za posao.

Bilo zakazano jutros u deset, ja stignem nekih desetak minuta ranije, kao i svaki revnostan tragač za poslom.

-Dobar dan, ja imam zakazan razgovor sa direktorom u 10.00h.

-Dobar dan, sačekajte samo malo, sad ćemo Vas najaviti.

Stojim ja tako i čekam nekih pet minuta, i onda vidim kako službenica odlazi u kancelariju direktora, zadržava se tamo nekoliko minuta, a zatim izlazi i kreće prema meni, i samo što sam zakoračila prema njoj, pretpostavljajući da ću sad biti primljena, ona mi saopštava:

-Znate, direktor ima jednu vanrednu situaciju, pa neće moći da Vas primi danas. Ako možete, dođite u utorak u 9.00h.

Skoro da nisam verovala da čujem to što čujem.

Neću ništa dalje da komentarišem, jer ne želim da budem prosta a morala bih.

Opet pada kiša. Kao da nikad neće ni prestati. Ima neka reklama na radiju, ili džingl, čiji deo glasi "A kiša pada, k'o Bog da plače". I hladno je, iako radi grejalica. Jedan moj drug, programer za pare, a svirac za dušu, napisao je pesmu "Moja kvarcna grijalica". Napisao je kad ga je ostavila devojka iz Nevesinja, mala, punačka, i stidna do besvesti. Nikad nije htela razmenjivati nežnosti ako su mu cimeri kod kuće, pa je silne novce dao na bioskopske karte za cimere. Elem, on je voleo, ona ga ostavila, i tako je nastala pesma o "grijalici" koja ga jedina greje u trenutcima kad je hladno i "ima struje". Nekim kao ovaj moj sada. Patetično u pesmi, patetično u realnom trenutku.

Nepročitana knjiga stoji na stolu s moje desne strane. "Zgrada izgubljenih snova", dobila sam je na poklon, u nekoj nagradnoj igri. Baš sam se obradovala, kao da je neko specijalno meni namenio a ne to bila čista slučajnost. Svejedno. Pročitala sam do pola, i  nije loša. Ali sad ne mogu da se skoncentrišem, iako je trenutak idealan za čitanje. Ne mogu ni da se družim, mrzi me da pričam. Danas sam baš namćor.

Mislim da ću gledati film, "skinula" sam neke zanimljive ove nedelje. Moje piratske sposobnosti unapređuju se iz dana u dan.

Neverovatno su glupi dani kad kiša nije romantična.

Gde se napravi granica između potrebe i vlastitog samopoštovanja?!

Jučer sam bila na razgovoru za posao, pozvana da dođem u 10.30h u preduzeće "na glasu". Kiša i vetar su, naravno, napravili saobraćajni haos u Beogradu, i ja sam stigla sa pet minuta zakašnjenja, užasno se nervirajući zbog toga. Međutim, niko nije ni primetio.

-Izvolite, sedite ovde i popunite upitnik.

-Hvala... popunila sam.

-E, dobro, sačekajte malo tu, direktor je na sastanku.

10.45h, direktor je i dalje na sastanku, a ja i dalje sedim u kancelariji sa četiri zaposlene. Odjednom jedna pita drugu: A, jesi li mu javila da je stigla devojka? - a ova druga odgovara: Ne, misliš da mu javim, a?

10.50h. Dobra stvar je da su barem javile moju prisutnost.

-Izvinite, jel' možete preći u hodnik, imate tamo tabure pa sedite, da bi koleginica mogla da radi.

-Naravno.

Prelazim u hodnik, i pošto mi ne pada na pamet da sedim na tabureu visine male drvene stolice, ostajem da stojim, osećajući se smešno što sam platila taxi da bih stigla na vreme. Na vreme da me najave petnaest minuta po mom dolasku, zakasnelom, i da me smeste u hodnik na tabure?!

11.00h čujem kako se otvaraju vrata direktorove kancelarije i njega kako govori: E, da, reci ovoj ženici što je došla za posao da uđe. Pretpostavljam da sam to ja.

-Izvolite, direktor će Vas sad primiti.

Zahvalim se, i nacerim neiskreno, a mislim u sebi - Ma, nemoj pričati?! Već?!

Direktori, pošto ih ima dvojica, sede i pričaju nešto dok ulazim.

-Sedite ovde- kaže mi onaj glavni, pretpostavljam. A meni već pomalo dosta Njihovih Gospodstava. Prilazim stolu za kojim sede i pružam ruku i predstavljam se prvo jednom pa drugom. Napokon postaju svesni mog prisustva. Osnovna kultura, gospodo direktori, za koju očigledno niste nikad čuli inače biste ustali s dupeta dok se pozdravljate s nepoznatom i uz to, ženskom osobom - mislim u sebi. Ali sasvim je moguće i da su srasli s foteljicama.

-Donesite mi koleginicinu biografiju - kaže Glavni nekom putem telefona, a obraćajući se meni reče - Kažite mi šta ste do sad radili?

I dok ja tako nabrajam, stiže biografija i stvari se promeniše u trenu. Odjednom osetih poštovanje u glasu i Glavnog i Sporednog, jer uz moju biografiju ide i preporuka, od vrlo važne osobe. Zatim je Glavni objasnio šta bi se očekivalo od novog zaposlenika. Bla, bla, bla. Klimala sam glavom mudro. Ali, dobro, sve sam radila, ni sa čim od očekivanog nemam problem.

-Vidim, odlične reference imate, i preporuka je svakako sjajna. I imate stav.(?!) Znate šta, dođite opet u subotu da razgovaramo o uslovima, a mi ćemo do tada još malo razmisliti.

I to je bilo to. Ustajem, zahvaljujem se, opet rukovanje, opet iznenađenje i neustajanje .

Izlazim nazad na vetar i kišu, oslobođena od vlastitog licemerja. I mislim se nešto, da bi ona ja, prava ja, objasnila gospodi da ne postojim samo zato da bi čekala da me oni prime pogotovo kad sami zakažu termin, da sedim na tabureu u hodniku samo ako sama tako izaberem i da ću u subotu biti ista ova od danas i da mene zanimaju uslovi sad. Ona lepo vaspitana se uredno zahvalila starijoj gospodi i ljubazno nasmešila nesposobnom i neuljudnom osoblju. Ona ja kojoj treba posao "savila je kičmu" i doći će opet u subotu.

Je li to bilo jedino moguće, ili napraviš izbor da ideš linijom manjeg otpora, iz potrebe, iz razloga što je tako lakše?! Jesi li snob ako očekuješ da se ljudi, ko god bili, prema tebi ophode sa dužnim poštovanjem?! Samo znam da nisam sebi bila nimalo simpatična za vreme tog razgovora, i da sam ja neki direktor, ne bih se uzela u razmatranje. Oni verovatno hoće.

"Mi karamo, naguzi se!"