Gledam te američke filmove, one sa sretnim krajem. Gledam ih ne zato što mislim da su neverovatno dostignuće umetnosti već zato što mi odvraćaju misli od teških tema. Svako ima svoje sigurno mesto gde pobegne kad stvarnost postane nepodnošljivo stvarna. Hans Kastrop je pobegao na svoj čarobni breg, a moj čarobni breg su knjige i filmovi. Kad mi je baš svega dosta, onda isključivo oni sa sretnim krajem iz holivudske produkcije. I ko sad može reći da je ta produkcija besmislena?!

Ipak to nije tema ovog kasnog post-a, već nešto što sam tamo primetila a ne postoji u stvarnom životu, odnosno postoji ali je vrlo retko. A to je iskreno ispoljavanje osećanja. Jeste li primetili kako je to u filmovima neverovatno jednostavno. Ako te mrze, kažu da te mrze. Ako te vole, kažu i to. Ako su tužni, plaču. Ako su besni, viču i razbijaju. Ako te trebaju, zovu te ili dodju u nenajavljenu posetu. I sve što je nejasno, nekako se razjasni, i sve što se ćuti, na kraju se kaže. I oni što su prijatelji ostaju to zauvek, bez obzira na sve. I nikom nije teško da kaže izvini, i niko nije alergičan na istinu pa da je ne smeš izgovoriti jer ga može koštati života.

Sve je tako jednostavno kad si glumac u holivudskom filmu sa sretnim krajem.