Danas je osmi mart, Dan žena. Kad sam doživela svoj prvi Osmi mart u Beogradu, bila sam vrlo iznenađena pravom prazničnom euforijom koja je vladala u gradu, i vlada svake godine na taj dan. Ko god ima ikakvu đinđuvu ili cvet ili bilo šta, da proda, a moglo bi se zvati poklonom, tada je na ulici. Jedini dan u godini, osim rođendana, kad se žena ne uplaši svog muškarca sa cvećem.

Slušala sam radijsku emisiju na temu osmog marta i kako ga originalno proslaviti. Zanimljivo mi je bilo da čujem mišljenja žena protiv cele stvari. Kažu žene, ako se seti da ti ukaže pažnju poklonom ili nekim lepim gestom, samo na taj dan, onda ne mora ni to. Druge kažu da apsolutno ne vide smisao ovog praznika, dok treće nemaju ni vremena ni želje da diskutuju na tu temu. Pa se zapitah koje je moje stanovište!?

Osmi mart se obeležava u znak sećanja na borbu žena da se izjednače, u društvenom poretku, sa muškarcima. Odnosno, borbu da nam se priznaju osnovna ljudska prava i slobode. Tužan rat, iz još tužnijeg razloga, jer ima li išta strašnije i bezumnije i, na kraju, primitivnije, od onog koji smatra da je od onog drugog, ma ko to bio, superiorniji u bilo kom smislu, i išta bolnije i teže od onog koji se bori za nešto, što mu, samim njegovim postojanjem, pripada. Slavimo pobedu, iako smo svedoci, nažalost nemi, da je samo pokoja bitka dobijena, a sukobi još uvek traju.

Moj najveći strah, ili jedan od, je strah od zavisnosti, u svakom obliku. Iako pasionirani sam pušač, pa eto odmah kontradikcije. Elem, užasno je bio veliki moj ponos kad sam prvi put sve svoje troškove platila sama, i kiriju i račune i hranu, pa još i poneku knjigu i kafu s drugaricama. Osećaj slobode i neke moći nad sopstvenom sudbinom bio je opijajući, i još je uvek, moram priznati. Kao da sam napokon uzela uzde u svoje ruke. Vrlo sam važna kad mislim da sam sve uspela sama, snagom sopstvene volje. Bez bogatih i uticajnih roditelja i prijatelja, samo ja. Došla iz provincije u veliki grad i izborila se za svoje mesto. Počela sam da radim nemajući ni iskustvo ni znanje, samo ludi entuzijazam mladosti, i stekla sve to, plus poštovanje svih ljudi s kojima sam sarađivala, a to je posebno blago. Nažalost, izostao je reprezentativan materijalni dokaz uspeha, ali ne može ’i jare i pare’, kaže naš narod. Ali imam samopouzdanje i samopoštovanje, koje nisam posedovala, i čvrstinu, i misli i reči i karaktera. Imam ono što je važno. I znam, ma šta da bude, dok je meni mene ...

Ipak, kad noću legnem u krevet, sva tako samodovoljna, uvek zamolim Boga za istu milost. Zamolim Ga da što brže dođe dan kad će me u tom krevetu čvrsto držati ruke one druge polovine moje duše, onog  ko će nositi moje terete, znati moje slabosti i terati moj strah. I da znam, ma šta da bude, dok je on tu ... Da, ja čvrsto verujem da će taj dan doći i, onako među nama, možda je tu moja snaga.

 U poslednje vreme često mislim na pokojnu baku, i na dedu, koji je nestao onog dana kad je ona otišla, ostala je samo ljuštura od čoveka, a duša je umrla zajedno s  njom. Bolest ju je potpuno zarobila zadnjih meseci života, samo je sedela na kauču i sećala se nekih prošlih vremena i o njima govorila. Realno, nakon njene smrti, reklo bi se da mu se život nije drastično promenio. On se ionako brinuo o svemu uz pomoć njihove  dece, a oni su i dalje tu. Ali niko više ne sedi na onom kauču. Život ne da se promenio, nego se izgubio nepovratno, ostalo je samo vreme, i moj deda, nekad strpljivo, nekad ljuto, čeka da ono prođe. Nema budućnosti i nema čoveka, samo oklop i prošlost.

Ta je slika moja vera i moja molitva i moja snaga, pa bila ona i odraz balkanskog vaspitanja. Ne zato što ne mogu i ne umem sama, već zato što smatram da je svaka ljudska duša, i ženska i muška, ma koliko uspešna i sjajna bila, uvek nepotpuna, uvek polovina, ako se drugoj ne da.

Ispričah ovu priču da objasnim moje mišljenje da je osmi mart dan kad svi mi treba da se setimo koliko smo isti i u strahu i u snazi, i koliko smo jedni drugima neophodni i za sreću i za bol, i u životu i u smrti. Pred Bogom jednaki, pred sobom, bez onog drugog, polovični.

I ako mene pitate šta se daruje za Osmi mart, a originalno je, odgovor je ljubav. Nikad ne liči na onu u komšiluku, uvek je jedinstvena, ma koliko puta je poklanjali, i bez obzira na sve, njena svetlost obasjava osobu, kojoj ste je poklonili, ceo život. I, naravno, poneki cvet, zašto da ne?!