Pada sneg. Padao je celu noć i pada ceo dan. Probudio me je alarm na telefonu, jutros u šest i deset, vreme za ustajanje radnim danima. Pogledala sam kroz prozor, još napola zatvorenih očiju, i prvo što sam pomislila, osim uobičajenog samosažaljenja zbog ranog buđenja, bio je odlomak iz jedne predstave: ’’ Ovo bijelo govno opet pada ’’ napravila sam neku grimasu, skicu smeška. Kakva grozna misao za jednu tako čudesnu stvar. Onda sam se odvukla u kuhinju, i dalje skoro spavajući, i praveći sebi obaveznu jutarnju cedevitu, iznenada se rastužih, i dalje virkajući kroz prozor, ili možda baš zbog toga .

Sećam se, kada sam tek došla u Beograd, pre osam godina, iz malog primorskog gradića, gde se sneg viđa samo na televiziji i u slikovnicama, mom oduševljenju, iskrenom, dečijem, nije bilo kraja, kada je, napokon, počeo da pada prvi sneg te zime, zaboravljene usled života. Sestra i ja smo izašle napolje, u obližnji park, iako je noć bila već odmakla. Jurile smo se, grudvale, ’pravile anđele’ a onda smo samo sedele u formiranom belom pokrivaču. I smejale se, smejale i smejale. Već dugo ima kako se nisam tako smejala samo zato što sam živa, dišem i pada sneg. Kada je Beograd   najlepši, da ste me pitali tada, rekla bih vam ’’ Pod prvim snegom ’’. Jeste, nos vam je crven od zime, od težine odeće na sebi jedva se krećete, hladni vazduh tera vam suze na oči, noge su vam promrzle u jeftinoj obući, ali duša vam peva. Jer ima li išta lepše od te beline, tako raskošne u svojoj jednostavnosti.

Zatim su prošle godine. Završile se studije, moja se sestra udala i vratila u primorski gradić, a ja sam još uvek tu, samo se scenario promenio. Sat je počeo da zvoni u šest i deset, postala sam odrasla osoba sa ozbiljnim poslom, uredno pratim Vesti, imam neka važna znanja i neki se važni ljudi na mene oslanjaju. Sama plaćam svoje troškove i, sve u svemu, postigla sam nešto, kako voli da me pohvali moja mama. A sneg ... sneg mi je postao asocijacija za kolaps u saobraćaju, beskrajno čekanje prevoza, kašnjenje na posao i izvinjavanje zbog istog. Izgubilo se ushićenje.

Ipak, čudna se stvar dogodila isto baš jutros. Izašla sam iz kuće zaboravljajući sećanje, pripisujući ga jutarnjoj osetljivosti, i dok sam pokušavala da normalno hodam ili bar u jednom komadu stignem do autobuske stanice, psujući u sebi i sneg i zimu i ko je  izmisli, mimoiđoh se sa ženom koja je vodila sina u školu. Pevali su zimske pesmice u slavu malih belih pahuljica.

 Najednom osetih kako im zavidim svime što jesam, i kako se duboko, pred sobom, stidim svoje zlovolje i, još više, gluposti. Nemam puno godina, laskam sebi, ili što bi rekli stari, tek sam na početku, a eto, već se dete u meni izgubilo usled bezumne trke za novcem. Zaboravila sam kako je strašno važno radovati se snegu. Užasno važno. Pa, šta i ako malo zakasnim na posao, pada sneg. To je mnogo, mnogo, značajnija stvar.

Radujete li se vi malim belim pahuljicama?