Pre nekoliko dana pročitala sam knjigu Sarin ključ francuske autorke Tatjane de Rozne, koja bi se mogla svrstati u laka štiva kad je reč o načinu pisanja. Međutim, ono o čemu autorka govori, moglo bi se okarakterisati kao sve samo ne kao lako štivo. Naime, prepliće se priča žene koja živi u današljem vremenu i devojčice Sare čiji život pratimo u doba drugog svetskog rata. Sara je Jevrejka. Na početku ovog romana nalazi se sledeća napomena autorke:

“Ličnosti iz ovog romana u potpunosti su fiktivne. Međutim, nisu fiktivni neki događaji opisani u romanu, posebno oni koji su se odigrali u okupiranoj Francuskoj u leto 1942., a to se pre svega odnosi na odvođenje Jevreja u Velodrom d’Iver u samom srcu Pariza, 16. jula 1942. godine.

Ovo nije istorijsko delo i nije ni zamišljeno da to bude. Napisano je u čast dece iz Vel d’Iva – dece koja su nestala; i one koja su preživela da ispričaju šta se dogodilo.’’

Radi pojašnjenja, Velodrom d’Iver je bio čuveni pokriveni stadion u centru Pariza gde su se održavale biciklističke trke. Tu su dovedene hiljade Jevreja 16. jula 1942. godine, gde su neko vreme držani u nehumanim uslovima, a zatim deportovani u smrt, u Aušvic. Stadion je srušen 1959. godine, a u ulici u kojoj se nalazio danas postoji mala spomen ploča.

Pored tragične priče koju pripoveda Tatiana u svojoj knjizi, a koja je proizvod njene mašte, na mene je strašan utisak ostavilo nešto što nije predmet mašte, a to je zaborav u koji je pala ta tužna istorijska epizoda u koju je autorka uplele svoju priču. Zaborav u koji je pala ogromna tragedija ljudi čiji je jedini greh bio što su Jevreji.

Reći ćete, nije palo u zaborav, obeleže se godišnjice, postoje spomenici. Ali da li neko stvarno toga želi da se seća? Ne! Da li neko stvarno želi o tome da čita? Ne! Da li neko stvarno hoće o tome da priča? Ne!

A ono što je mene nagnalo da o tome govorim, mislim i čitam je to što nisu samo Francuzi zaboravili, nego smo i mi, ljudi koji živimo u Srbiji, u Beogradu, zaboravili našu tužnu istorijsku epizodu iz istih tih godina. U centru Beograda nalazio se jedan od najvećih nemačkih koncentracionih logora u Jugoistočnoj Evropi, Judenlager Semlin, na mestu koje danas zovemo Staro Sajmište.

Stari Sajam je prvi sajam koji je Beograd posedovao, a na koji su tadašnji Beograđani bili jako ponosni. Bilo je to mesto povezivanja sa ostalim Evropskim zemljama, i po otvaranju, najprometniji deo tadašnjeg Beograda. Ujedno sajamski kompleks je bio i prvi objekat sagrađen s one strane Save.

Izgradnja je počela u proleće 1937., i vršena je u dve faze. U prvoj fazi izgrađeno je pet velikih paviljona, nazvanih Jugoslovenski, Centralna kula, četiri međunarodna paviljona, Italijanski, Mađarski, Rumunski i Čehoslovački, i Spasićev paviljon, zadužbina poznatog beogradskog veletrgovca Nikole Spasića. U drugoj fazi urađeni su Turski i Nemački paviljon.

Nažalost, malo posle bombardovanja Beograda 6.aprila 1941. i kapitulacije Kraljevine Jugoslavije desetak dana potom, sajam će zauvek izgubiti svoju prvobitnu ulogu.

Proglasom je naređeno da 19.aprila 1941.godine svi Jevreji moraju da se prijave i budu obeleženi žutim trakama. Još i pre kapitulacije, Jevreji su učinjeni građanima drugog reda. Nisu mogli da budu trgovci,lekari, advokati… odnosno nisu smeli da se bave ničim osim fizičkim radom. Nisu smeli čak ni da poseduju radio prijemnike. Muškarci su morali da idu na prinudni rad, koji se uglavnom sastojao iz raščišćavanja ruševina. Prema svedočenjima nekih preživelih, neretko se dežavalo da su iz tih ruševina izvlačili leševe, a nije im bilo dozvoljeno da pri tom koriste rukavice ili bilo kakvu zaštitu. Važno je razumeti da se ta čiščenja nisu događala odmah po rušenju, i da bi nekad prošle i nedelje dok bi neka zgrada došla na red i iz njenih ruševina izvlačena tela poginulih. Ipak, bez obzira na sav taj terror, ljudi nisu mogli ni naslutiti da su svi određeni za smrt. Čak i kad su svi muškarci Jevreji, osim nedoraslih dečaka i staraca, zatvoreni u logor Topovske šupe, koji se nalazio u blizini današnje Autokomande, niko nije mislio da odatle više nikad neće izaći. Mislili su da su zatvoreni jer su bili potrebni kao radna snaga. Pored Jevreja, zatvarani su i Romi, koji su bili tretirani kao životinje, još gore nego Jevreji, ako je to bilo moguće. Svakog jutra izdvajano je oko njih tristo i odvođeno na streljanje, sve dok više niko nije ostao, i logor Topovske šupe je zatvoren. Za nepuna tri meseca svi muškarci Jevreji su pobijeni.

Ostale su žene, deca i starci. Za njih je odlučeno da se pre deportacije u poljske logore, zatvore na sajamske paviljone, a ceo sajam je na “brzu-ruku” pretvoren u logor nazvan Judenlager Semlin, koji je bio pod upravom nacista čije je sedište bilo u Zemunu, a dobijali su naređenja direktno iz Berlina. Bilo im je naređeno da spakuju osnovne stvari, obeleže ključeve svojih kuća imenom i prezimenom, i dođu u ulicu Džordža Vašingtona 23. Odatle su otvorenim kamionima prevezeni u logor.

8.decembra 1941. godine Judenlager Semlin je dobio prvih pet hiljada tužnih stanovnika. Smešteni su u Jugoslovenski paviljon br.3, u veliku halu gde su postojali drveni kreveti na tri sprata. Dušek je predstavljala slama. Ostali, dovedni januara 1942., smešteni su paviljon br.2. Smatra se da je u logoru tada bilo zatvoreno oko 4000 dece, 3000 žena i nešto starijih ljudi. Na toliki broj ljudi, postojala su samo tri ili četiri nužnika, i četiri male peći koje su se ložile samo kad je bilo drva što nije bilo često. Dobijali su jedan obrok dnevno, doručak ili ručak. Doručak se sastojao od tople vode koja je predstavljala čaj i krišku hleba, a ručak je uvek bio kupus kuvan u vodi s kostima. Zatvorenice su same spremale hranu od dobijenih namirnica, a nije bilo retko da hrane nije bilo dovoljno za sve. Bila je to jedna od strašno hladnih zima. Ljudi su umirali svakodnevno, od bolesti, od promrzlosti, od gladi… Turski paviljon je služio kao mrtvačnica odakle su tela, svakih nekoliko dana, prenošena preko zaleđene Save i sahranjivana na jevrejskom groblju. O životu u logoru najbolje govore sačuvana pisma jedne od zatvorenica Hilde Dajč, studentkinje arhitekture, koja se dobrovoljno prijavila da ide u logor među prvima, i radi u logorskoj bolnici, smeštenoj u Spasićevom paviljonu. Prenosim vam deo njenog poslednjeg pisma upućenoj prijateljici u Beogradu:

- “Robija je zlato prema ovome, mi ne znamo ni zašto, ni na što, ni na koliko smo osuđeni. Sve na svetu je divno, i najbednija egzistencija van logora, a ovo je inkarnacija sviju zala. Svi postajemo zli jer smo gladni, svi postajemo zajedljivi i brojimo jedan drugom zalogaje, svi su očajni - a ipak se niko ne ubija jer smo svi skupa jedna masa životinja koju prezirem. Mrzim nas sve jer smo svi jednako propali.

Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni sa kim nemamo veze, život svakog pojedinca napolju teče isto tako dalje, kao da se pola kilometra dalje ne odigrava klanica šest hiljada nevinih. Svi smo jednaki po svome kukavičluku i vi i mi.”

S obzirom da planirana deportacija Jevreja nije bila izgledna, problem Jevreja je morao da bude rešen na drugi način.

Marta 1942. godine u Beograd je stigao gasni kamion marke Saurer, a dovezli su ga dva niža SS oficira čija su imene ostala zapamćena, Majer i Gec. Kamion je imao auspuh prepravljen tako da su izduvni gasovi iz motora preusmeravani u hermetički zatvoren tovarni deo. Kad je auspuh bio ovako postavljen, bilo je dovoljno deset do petnaest minuta vožnje da se usmrti 100 ljudi.  Za ovo vozilo, u nacističkoj dokumentaciji, korišten je eufemizam “Vozilo za uništavanje vaški” a prva uloga mu je bila u programu “eutanazija”, koji je bio sprovođen tokom 1940.godine. Bio je to program ubijanja invalida i mentalno obolelih. Posle je gasni kamion pretvoren u sredstvo za “konačno rešenje jevrejskog problema”.

Na početku, zatvorenici su se dobrovoljno javljali za tu vožnju, misleći da ih napokon sele iz tog pakla. Put kamiona je vodio kroz centar Beograda do gubilišta u Jajincima gde su leševi zakopavani u masovne grobnice. Istoričar Kristofer Brauning o tome je pisao:

"Kada bi bio natovaren, kamion je odlazio do Savskog mosta , na svega nekoliko stotina metara od ulaza u logor, gde bi Andorfer [komandant logora] čekao u kolima, kako ne bi gledao utovar […] Sa druge strane mosta, gasni kamion se zaustavljao i jedan od vozača silazio i zavlačio se pod njega, da bi spojio auspuh sa hermetički zatvorenim tovarnim odeljkom. Kamion sa prtljagom zatočenika bi skretao s puta, a gasni kamion i komandantov auto nastavljali kroz centar Beograda, do gubilišta podno Avale […] deset kilometara južno od grada."

 Između 19.marta i 10.maja 1942. kamion je put od Sajmišta do Jajinaca prešao između 65 i 70 puta, usmrtivši oko 6300 žene, dece i staraca.

Neki istoričari Holokausta smatraju ovaj zločin ključnim momentom u eskalaciji nacističke politike prema Jevrejima 1942. godine. Za dva meseca, u proleće 1942. nestalo je oko polovine ukupnog broja Jevreja sa teritorije okupirane Srbije čime je Srbija prva teritorija pod nacističkom okupacijom proglašena “očišćenom od Jevreja”.

U maju 1942. , kada je ubijena i poslednja grupa, logor je promenio namenu i postao privremeni zatvor za političke zatvorenike, zarobljene partizane i prinudne radnike.

31.972 zatočenika su prošla kroz logor između maja 1942. i jula 1944.godine kad je logor formalno napušten. Najveći broj je bilo Srba, ali bili su tu još i Hrvati, Bošnjaci, Grci, Albanci I Jevreji. 10.636 od ukupnog broja umrli su tu od bolesti I iscrpljenosti, ali i od divljačkih premlaćivanja koje su vršili stržari i obezbeđenje logora, regrutovano iz redova zatvorenika. Premlaćivanja su vršene u Mađarskom paviljonu, koji je među zatvorenicima bio poznat i kao Paviljon smrti.

17.aprila 1944. saveznici su bombardovali Beograd, smatrajući ga jakim nemačkim uporištem. Tada je sajmište pretrpelo velika razaranja. Dr dragomir Stojanović, koji je tada radio kao logorski lekar, u svojim memoarima, ovako opisuje taj događaj:

“Drugog dana Uskrsa bili smo kao na oknu Etne ili na nekom vrelom gejziru. Sve se treslo pod nama i nad nama, sevalo i buktalo, i gušilo pod prašinom i dimom. Iako sam preživeo bombardovanje za vreme aprilskog rata 1941. - nigde nije bilo ovako. Krug je bio pokriven leševima i pokidanim telesima a pesak natopljen lokvama sveže i usirene krvi: prava kasapnica! Tu smo izgubili oko sto dvadeset ljudi. Pored mrtvih bilo je i nekoliko stotina ranjenih, te su neki logorski paviljoni bili pretvoreni u bolnice, iako nigde nije bilo postelja a još manje materijala za previjanje ili za hirurške operacije - mada je bilo više lekara i hirurga među samim zatvorenicima [...] Za vreme bombardovanja žica je bila pokidana a betonski stubovi izvaljeni na nekoliko mesta, te su mnoge grupe navalile u bekstvo. Međutim, teren ka Savi i Zemunu je bio brisan, te je pokošeno sve što je krenulo. Njihovi leševi nisu unošeni u krug. Taj broj mrtvih nismo znali.”

Iako nema dokaza da je logor namerno srušen, postoje i takva mišljenja, pogotovo među preživelim zatvorenicima.

Danas, na Starom Sajmištu, u preostalim objektima, žive ljudi kao da se tu nikad nije dogodio jedan takav užasan zločin, a spomenik žrtvama holokausta je, istina, podignut, ali izmešten s mesta gde se logor zaista nalazio, a današnja deca ne znaju ni čemu je podignut. A ja i vi, dragi sugrađani, svakodnevno prođemo tuda, nikad i ne pomisleći na tolike živote tu prekinute u najgorim mogućim uslovima. Na živote tolike nedužne dece.

Vratiću se na jednu rečenicu iz knjige “Sarin ključ”, gde autorka kaže – Imam 45 godina i nisam znala.

Ja imam 28 godina, i tek sam sad saznala za užas kojem je ovaj grad svedok, kojem su svedok ulice kojima svakodnevno šetamo i vi i ja.