Sećate se kad ste prvi put na televiziji videli prenos iz skupštine? Eto, mene sve nešto u zadnje vreme proganja taj moj prvi put. Ne sećam se više kako se zvala država čija je to skupština bila, to mi je izmaklo, ali ne sekiram se jer toliko je puta promenila ime da nije ni važno. Ali ono što je još uvek tu, u svesti, je strahopoštovanje koje sam osetila. Bila sam u prvoj deceniji života. Posmatrala sam te ljude, očima raširenim od divljenja. Sedeli su u nekoj velikoj sali, lepo obučeni i doterani, ozbiljni i udubljeni duboko u rešavanje problema. Bila sam fascinirana. Zamišljala sam, detinje, da oni žive na nekom ostrvu gde ne može svako doći. Tu primaju samo takve, najbolje i najpametnije. Pa sam maštala kako ću i ja, kad porastem, biti važna i učena kao oni, i da će me ljudi gledati i slušati s poštovanjem. Šta da vam kažem, bila je to moja slika uspeha u životu. Biti narodni poslanik. Ima li ičeg iznad toga?!

E, onda su prošle godine. Prilično godina, kad bolje razmislim. I, evo mene u trećoj deceniji života, druga polovina. Ista zemlja, drugo ime, koje više niko ni ne zna. Na državnoj televiziji prenos zasedanja skupštine. Počeću opet od osećanja koje u meni izaziva - mučnina. I to ne ona blaga, nego ona kad jedva uspete da stignete do kupatila da se olakšate za sadržaj koji vas pritiska.

Opet velika sala. Ali sad tamo sede neki oblici života koji su uzeli ljudsko telo ali kao vrsta još nisu definisani. Mislim da je to vrlo ozbiljan problem - traženje dovoljno pogrdnog izraza, iako mislim i da ne postoji pa mora da se smisli neki novi. Elem, igraju se nekih čudnih igara koje nisu zabeležene ni po vrtićima. Navešću samo dve da vam približim situaciju:

- prskanje sokovima - svaki učesnik ima svoju bočicu ali je neizvesno kad će je upotrebiti i protiv koga, i da li će je uopšte upotrebiti, ili je samo nosi radi osveženja. U tome je čarolija.

- takmičenje u bogatstvu rečnika - kad im se neko iz protivničke ekipe ne dopada ili kaže nešto glupo, po njihovom mišljenju, oni ga obasipaju raznim uvredama i psovkama. Fora je u kreativnosti.

Takođe, veliki su veseljaci. Iznad svega preziru ozbiljne razgovore o problemima. Kad neko hoće nešto ozbiljno da razmotri, iako to se vrlo retko dešava, ovi drugi se naljute oko stolice na kojoj sede jer im se baš ta ne dopada. Sve u svrhu zabave. 

Onda nam ovi na Dnevniku pričaju o nekoj ekonomskoj krizi, pa propala ova država pa ona, pa dolazi teško vreme, pa sve neki crnjaci. Tačno dođe čoveku da poželi ceo dan da se prenosi skupština. Što bi se reklo u narodu - Ni brige ni pameti.

E, zaboravih da napomenem, da bi se odredio pobednik u skupštinskim igrama, raspišu nam izbore, da se i mi, obični građani, malo rasteretimo, i da iznesemo svoje cenjeno mišljenje za koga niko ne mari. Ali demokratija je demokratija.

Postoje i periodi kad kreativnost u skupštini zapadne u apatiju, pa se mi, obični, zapitamo šta se ono priča o toj krizi, čisto onako iz dosade. Onda nam otvore, brže-bolje, neki veliki tržni centar da možemo da se zabavljamo gledajući šta sve ne možemo kupiti.

Ma, šta više da vam pričam, nema tako zanimljive i dušebrižnije zemlje od ove moje s puno raznih imena. Svaki dan je lutrija, i ona neobična, ko će manje da ima. Ludo se provodimo.

I, mogu vam reći, sve me nešto stid one moje prve decenije, a i krivo mi na roditelje što mi nisu tada objasnili da se pitanje ne postavlja ima li ičeg iznad nego ima li ičeg ispod.

I da vam kažem još jednu stvar, jer sad se nešto setih, a ne znam ni zašto, kako je jednom davno jedan pametni čovek rekao : ’Lovi ribu, Ahmete Šabo’- i sve mi se čini kao da ga sad čujem. Meni govori. A ja ne znam mogu li s mučninom u ribolov, ni da li smem?!