Negde sam pročitala da je vrlo važna stvar, na kraju svakog dana sebi reći zbog čega smo taj dan bili zadovoljni. Vrlo je važno, kažu, biti svestan činjenice da se svakog dana nečemu obradujemo, da se svakog dana nečemu nasmešimo. Počela sam da usvajam taj savet, i iako, pod uticajem lošeg dana na poslu, ili ljubavnih neprilika, tu i tamo zaboravim da se preslišam, uglavnom zabeležim svaku lepu stvar u neki poseban tefter u glavi, u kom se onda ogromna pozitivna energija akumulira i posle izlazi kroz osmeh, kroz mir, kroz zadovoljstvo sobom i sopstvenim životom.

Elem, jutros sedim i pijem kafu, i imam potrebu da s vama svima podelim svoja dva glavna utiska od prethodnih mesec dana. Ne, nisu to ni gej parada ni dešavanja u Đenovi, ni poskupljenje grejanja. To su dva koncerta kojima sam imala sreću, a sad mislim i čast, da prisustvujem. Žanrovski potpuno različiti, ali po energiji koju su nosili, savršeno jednaki.

16. oktobra bila sam na koncertu Parnog valjka u Areni u Beogradu. Neću vam pričati o fenomenalnom Akiju, koji posle svih ovih godina peva nepromenjeno sjajno i poseduje energiju na kojoj bi mu mogli pozavideti i tinejdžeri, ili o ostalim momcima iz benda, koji su publici priredili festival za uši kad je o kvalitetnom i besprekornom zvuku reč, jer sve ste to već negde pročitali. Ono što je mene fasciniralo, odnosno što je meni bio najjači utisak večeri, bio je sklop publike. Oko mene stajali su najrazličitiji ljudi, momak i devojka koji su zaljubljeno pevali sve pesme od početka do kraja, slaveći time svoje emocije; gospodin u kasnim tridesetim, gromada od čoveka, koji se potpuno ’’otkačio’’ šireći neverovatnu pozitivnost; mama i ćerka tinejdžerka, darkerka, reklo bi se po stilu oblačenja i šminki, koje su zajedno pile pivo, skakale i pevale; mladi roditelji koji su doveli svog malog sina i zajedno s njim plesali i pevali; momci u svojim četrdesetim godinama, dugih kosa, brada i u kožnim jaknama, što bi se reklo bajkeri, koji su se takođe sjajno zabavljali; grupa drugara u svojim ranim dvadesetim, koji su, takođe, pevali sve pesme iako su neke starije i od njih samih... I da ne nabrajam dalje, stvorili ste, nadam se, već sliku koju želim da vam dočaram. Zamislite sad sve te ljude kako horski pevaju

Slazem - sate, dane, godine
Pa krenu bitke
Dodju porazi
Kad nije film
Da pravda pobjedi
Sjeti se
Kako smo mastat' znali
I bogu dane krali
Ispred "zvecke" satima
Kovali planove
Kuzili istine
Svak' sa svojeg oblaka
I teku bitke
teku porazi
Ti znas da nije lako
Isti ostati
Moje zastave - uvijek su iste boje
Nad njima ljubav caruje
Moja zastave - nikad na pola koplja
Ljubav se ne predaje

Sinoć, 06. Novembra, bila sam u SKC-u na koncertu Marchela. Veliki sam poklonik mladog umetnika. I znam, možda sam malo prestarila slušanje hip-hop-a, međutim tekstovi koje on piše su nešto što mene potpuno dotakne, i sve o čemu govori ja prepoznajem i osećam, pa mi je blisko. Jako sam želela da ga čujem uživo, i napokon sam namolila moje drugare, da idemo na koncert. Istina, bili smo među najstarijima tamo, i kao prava ’’starija raja’’ stajali smo na kraju sale, ali potpuno učestvujući u emocijama i energiji koju su Marchelo i njegova ekipa širili s bine a publika im usrdno uzvraćala. Kao roditelji koji se nadimaju od ponosa gledajući svoje dete kako diplomira kao najbolje u grupi, tako sam se ja osećala gledajući svu tu decu, jer prosek godina je bio negde oko 20-25, koji su bučno i s oduševljenjem pozdravili Marchelove reči, parafraziram, ’’Vidi i ovi neke budale kao mi, pa umesto da paradiraju i ruše sopstveni grad, oni došli na koncert’’ . I bez obzira što Marchelo vrlo brzo govori svoje tekstove, i horsko pevanje s njim, prilično je nemoguće, postojali su delovi koje je publika, najglasnije što može, ipak pevala. Jedan od tih momenata, bio je uz pesmu Tri želje, gde, na kraju pesme, u kojoj se govori o kompromisu koji napravimo sa životom, zarad lagodnijeg života, idu stihovi

Vi ste stoke, svinje, govna i nakaze,
ljudi od papira!"

 "Ali, ti nemaš makaze!
Mi smo srecna porodica, s nama sve u redu je.
Ti si taj virus, ti si taj što buni se!"
"O, da, kako da ne, u našoj zemlji sve u redu je:
red u pošti, red za vizu, i na auto-putu red!
Sve je to zbog vas, vi ste šljam i ološi... vi ste
cak ponosni što ste toliki monstrumi!"
"Ti nemaš makaze i ne možeš nam ništa.
Vladamo, ti buni se, još godina trista."
"Grešite, ipak jedno mogu, mali trik:
da odem od vas i da ne budem kao vi.
NIKAD."

I eto, to su moji utisci prethodnih mesec dana, to su momenti u kojima mi je srce bilo puno ponosa, jer se to dešavanja iz zemlje u kojoj ja živim. I delila sam to sa nekim divnim ljudima, koji takođe žive u ovoj zemlji. To je slika moje Srbije, možda ne toliko atraktivna kao one negativne, ali slika koja postoji a čine je divni neki, pozitivni i pametni ljudi, od 7 do 77. Slika koju ja pokažem prijateljima i rodbini iz inostranstva, s ponosom.