Јануарски весео дан, сунце под крошњама скрио,
једнако китњаст и леп, као и јутрос када је изронио,
иза оних далеких брда на истоку, из руменила зоре,
ево нестаје последњи зрачак, иза високе белогоре.
Сутра ће нови измигољити, онако лењо и снено стићи,
а за њим коо зна који дан, из срца ће нам изнићи.
Каквих све дана има чудних и дана надобудних.
Неверних, смерних, и кочopenих и оних узалудних.
Тако сам задивљен зори што руди у хоризонту моме,
понекад осећам као да живим у дану јединоме.
Гледам их нехајно док живот буја, к’о жеља навирућа
како се преплићу, надмећу, јуре, излазе из сванућа.
Пролазе језеринама и вододеринама и зеленим лугом.
Јуре животом к’о речним током, кићени тихом тугом.
Некада поређани к’о снопље жита, полегнута пољаном.
Какво год време увек је исто, одлази дан за даном.
Понекад дани личе јатима птица у необузданом лету,
а опет покадкад на лептирића, на размирисаном цвету.
Многи су хладни, посути ињем, туробни и к’о олово сиви,
човек се некако осећа чудно, к’о да му се не живи.
А онда наиђе ведра чела, веселих дана цела колона,
И тихо газе а к’о да стоје, крај пута редови лампиона.
Благи мирисни, пуни лепоте и носе милион дивних жеља.
Ал’ ипак најлепши дани су они, кад сретнеш пријатеља.
Какви год били, дани су дани, диљем земаљског шара
и живот овај с њима полако иде, као шал када се пара,
несмањена је жеља за тобом, љубави моја снена
и ничег се више сећати нећу, сем наших успомена.
И тече јануар коо зна који, нижу се хладни бели дани,
а живот тихо падином клизи и неће више ни да се брани.
Све су то дани, само дани, пуни наде и пуни снова.
Иза планина некуд с истока, полако руди зора нова.
J.M. '08.
