Jesen je prelila zlatne boje

na misli moje,

izvukla ih je iz samoce,

ko zrelo voce,

pa se veshto igra sa njima,

medj’ listovima,

gde sam sakrio ime tvoje

i zelje svoje.

Evo je jesen ponovo stize

i sve je blize

i nagoni me da se setim,

da poletim,

da srce ponovo tebe trazi

ali bez lazi.

Kovitla u meni zuti list,

k’o dusha chist.

Sa lishcem vetar i srce nosi

u smedjoj kosi,

tamo kud si otishla ti,

i gde umiru leptiri.

U oku zelenom radost se roji

i snovi tvoji

I ostvarnje svoje traze,

moje najdraze.

Jesenje zore dushu mi more

i setno zbore:

tuzno je vreme, dalek je put

i vetar ljut.

Razastri najlepshe snove

k’o misli ove

Zima evo na pragu drema,

povratka nema.

Ako dochekam jesen novu,

k’o shto sam ovu,

potrazicu te u kaplji kishe

shto vreme brishe.

Ja cu se sakriti u kaplji rose,

kraj noge bose.

Spojicemo se nechujeno, lako,

a onda ostati tako,

zauvek  stopljeni ostat’ u travi,

ko ljubavnici pravi.

Blogerboy

Našao sam zgodnu caku

Da ne budem ja u mraku.

Kliknuo sam pravi šteker

I postadoh cyber-šmeker.

Postao sam bloger ja

I sad za me neko zna.

Čak sam evo neki lik

I još imam šašav nik.

Umetnost mi nije bliska,

Nauka je meni strana,

Al’ se meni nešto piska

I bloger sam ja bez mana.

Uložiću grdan trud,

Praviću se mnogo lud,

Postao sam bloger ja -

Nek se zna, nek se zna!

Ja postadoh naglo neko.

Ko bi rek’o, ko bi rek’o!

I sad mogu kako hoću -

Da blogujem, da popujem

I da budem važna faca,

Da izlečim kompleks svoj

I da budem superboy -

Blogerčina prva klasa,

Super dasa, što talasa,

Jer evo sam bloger ja.

Ja sad nemam  svoje ime

Već sam samo ludi nick,

Al’ za mene nema zime

Evo sad sam ekstra lik.

Pretrpeću neke grdnje,

Napraviću razne sprdnje,

Al’ ću biti faca prava

Od pameti boli glava,

I moj blog će biti skup -

Nije važno da l’ sam glup.

Nek se šara i bez dara

Samo da se nešto stvara

I da bude komentara.

Zato sam se ja napreg’o

Da nahranim ekstraego.

Da postanem i ja neko,

Ko bi rek’o, ko bi rek’o!

Možda mi je malo minus

Što sam ipak anonimus,

Ali nek se nešto stvara

I nek ima komentara.

Popularan postah ja

I sad za me neko zna.

Koga briga koja caka,

Izvukoh se iz bedaka.

Теби, љубави виртуелна моја,

коју ја тек, на слици видех само,

МИ једно другом припадамо,

и ова топлина која ме облива

слутим шта срце твоје скрива.

Свака помисао на тебе, срећо!

теби, илузијо моје младости,

дарујем срце на длану своје,

остајем твој, све до вечности.

Хвала ти што ми и трен свој даде

и што пробуди поспане наде.

Зар нису песници, виртулна бића

освојили срце и најдивније жене?

Тако си ти виртуелна жељо моја,

овде на мрежи, освојила мене.

И обасјала си душу ми изнутра,

а свака душа изнутра је мека,

и жедна љубави и додира нежних

и нежно срдашце упорно чека.

Волим те, бескрајно те волим

и пун наде, слутим дане спокоја,

када ћу клекнути испред тебе

и замолити те, једина моја!!

да међу робове своје ме примиш,

да будем понизан и међу њима,

само да сам ти близу, срећо.

Осећаћу се к’о цар на трону

Подигнут љубављу у васиону.

Ево осећам душу твоју у етру,

разливену диљем земљиног шара

и сваки додир са њом у мени

још јачу жељу за тобом ствара.

И мојим уздасима нема броја.

Волим те, ах! тако те волим,

Једина љубави виртуелна моја.

 '08

Јануарски весео дан, сунце под крошњама скрио,

једнако китњаст  и леп, као и јутрос када је изронио,

иза оних далеких брда на истоку, из руменила зоре,

ево нестаје последњи зрачак, иза високе белогоре.

Сутра ће нови измигољити, онако лењо и снено стићи,

а за њим коо зна који дан, из срца ће нам изнићи.

Каквих све дана има чудних и дана надобудних.

Неверних, смерних, и кочopenих и оних узалудних.

Тако сам задивљен зори што руди у хоризонту моме,

понекад осећам као да живим у дану јединоме.

Гледам их нехајно док живот буја, к’о жеља навирућа

како се преплићу, надмећу, јуре, излазе из сванућа.

Пролазе језеринама и вододеринама и зеленим лугом.

Јуре животом к’о речним током, кићени тихом тугом.

Некада поређани к’о снопље жита, полегнута пољаном.

Какво год време увек је исто, одлази  дан за даном.

Понекад дани личе јатима птица у необузданом лету,

а опет покадкад на лептирића, на размирисаном цвету.

Многи су хладни, посути ињем, туробни и к’о олово сиви,

човек се некако осећа чудно, к’о да му се не живи.

А онда наиђе ведра чела, веселих дана цела колона,

И тихо газе а к’о да стоје, крај пута редови лампиона.

Благи мирисни, пуни лепоте и носе милион дивних жеља.

Ал’ ипак најлепши дани су они, кад сретнеш пријатеља.

Какви год били, дани су дани, диљем земаљског шара

и живот овај с њима полако иде, као шал када се пара,

несмањена је жеља за тобом, љубави моја снена

и ничег се више сећати нећу, сем наших успомена.

И тече јануар коо зна који, нижу се хладни бели дани,

а живот тихо падином клизи и неће више ни да се брани.

Све су то дани, само дани, пуни наде и пуни снова.

Иза планина некуд с истока, полако руди зора нова.

J.M. '08.

                                         Zabludele misli lutaju mojom glavom,

ponekad razigrane i zagledane u nebo,

kao da traže i iščekuju neku proročku tajnu,

a opet skromne i umotane u meku čežnju.

Vesele misli poigravaju se srcem zaljubljenim

i ostavljaju ga da žudi, vazdiže se ka zvezdama,

da sanja ptice u letu, između oblaka mekih jezdi.

Mudre misli mi chesto govore da nebo je visoko,

a Aristotel još učenika dobrog pokušava da nađe,

da ga poduči, kako se vekovi krote strpljivošcu.

Razigrane pesnikove misli vazda se namecu tiho

i prepliću se sa životom, čas ga kiteci, čas se žaleci,

kako je varljiv, kratak, surov, a kako ljubav je slatka.

Majčine brižne misli, pune strepnje i nade uzavrele,

uporno nad tobom bdiju, kao andjeli nad hramom,

pokušavajući samo ljubavlju da ga čuvaju verno,

od zlih demonskih sila, opirući se lepotom duha.

Zanosne, skromne, uzdignute, ponizne misli.

Misli spletene u duge pletenice, kraja im nema,

k’o kose devojačke puštene niz grudi nabujale,

pa mame uzdahe i bude nadu u ljubavni zanos.

Razbludne misli, one bezobrazne i nedolične,

A ipak tako tople i slatke, k’o medom prelivene,

naviru, nadiru, hitro prolecu jedna za drugom,

gomilaju se, opijaju me i metež u glavi prave.

One davne misli i nove, napisane, nenapisane,

nedorečene, ukroćene rasute,onako polumisli.

Verne i neverne, željene i neželjene,oštre misli.

Naše i tuđe misli.Dosadne, bezvredne, setne,

ohrabrujuće, frustrirajuće, male i velike misli.

Sve ste vi moje i sve ste mi drage podjednako,

jer ko bih bez vas bio ja i kako bih to znao.

’08

 Ja ti pevam veselo, dusho moja,

a ti meni tako, pakosnice jedna!

Ti si mi izgledala kao uzor i nada,

a ti si djubre jedno nevaspitano!

Tako sam ti tepao i dozivao te:

 draga dusho moja! Jedina moja,

a ti gade jedan nemerljivi, gnjido!

Ti si bila lazljiva i snishodljiva,

i nedokazana, kao i uvek ,dusho moja.

Sad se kikocesh sa nekim drugim,

ko je isto pokvaren kao i ti, mozda?.

A mozda i nije?-nego si mu nalagala,

kao shto si i meni lagala za druge,

dok te nisam upoznao bolje, iznutra!

gaduro jedna i prevrtljivice nezasita.

Pa zar se na lazima ljubav stiche

i neguje? - sram te bilo razvratnice.

Ponashacu se kao da ne znam,

 a znam! isto kao shto i ti znash,

k’o i svi ovde shto znaju i cute.

tvoje sramote i bede se stide.

 I necu ni da te pogledam vishe,

 dok se ne pokajesh i ne odreknesh

te zle i pokvarene misli u sebi

 i tog ludila, koje te chini takvom:

nedokazanom i nedomishljenom,

odbachenom i medju zenama

i medju ljudima chestitim, svugde!

Nego se ulizujesh i podmuklo lazesh

i tako navodish ljude na greh,

pa si i mene pokushala bestidnice,

ali ne dam se ja, dusho moja.

Niko ko te upozna, nece te vishe,

pa evo ni ja necu i ne trebash mi!

Nikada se necu dati besramlju

i tvojoj ludoj zelji, da ostanem i

da robujem tvojoj sitnoj, bednoj

prevari, nedokazana dusho moja.

Pakost ti razara utrobu i srce kida,

prokleta dusho moja, izgubljena.

Zao mi je, iskreno mi te je zao.

M J  jan '08

Trazeci te ja putovah i dodirnuh dveri svete,

sreco moja, moj zivote! - josh naivan kao dete.

Nekog sreca jednom zari, nekom nishta ne podari.

Na razmedju dva zivota, namerih se odmoriti,

naslonjen o zid secanja, ne razaznah noc od dana

i ne zaspah ni tren jedan, a san mi u mis’o stade:

ja u vrtu edenskome, pred kandilom poklanjam se,

pred oltarom  ispod choje, tvoje lice bledo mirno,

srce moje! - uzdrhtava neuteshno i doziva  - pravde!

Ochi traze kroz dubinu prazne dushe, neprozirne,

nashe dane, onu srecu shto potanja u bezdanu.

Otkide se komad tame i poleti – jurnu ’vamo!

Tad zadrhta srce moje, oltar i hram protrese se,

gavran posta! - i prelete. Nad oltarom krila sklopi.

Zgusnuo se vazduh ceo, srce kuca jako sporo.

Zloslutnog pogleda mrka, pravo u ochi me gleda.

Idi ptico zloslutnico!! - moje srce nju ti ne da!

Hajd’ povedi ti i  mene, ne ostavljam ove sene,

ako drugog puta nema,neka budem grumen leda.

Teskoba je teshka tuga,u zloduhu spava sreca.

Noc paklena nema kraja, u oluji sve pochiva,

pola srca otkucava, drugo pola raspuklo se.

Kako iz sna da izadjem i da tebe sreco nadjem?

Gusta tama suzu skriva - hajd’ molim te budi ziva!

Hocu i ja da se vinem i odletim s tobom skupa,

kandilo se lako njishe, dogoreva - senke brishe.

Otvori se nebo nashe - budi sjajno k’o  nekada!

Oluja sad lahor tihi, nek’ leprsha kose tvoje,

nek’ zaigra srce bolno - nek se nada,nek se nada..

                          '07

Из фараонове главе расте коров,

Тек два-три цвета у њем никоше.

Нил опасује двориште моје.

У меaндрима се купају векови.

Пред мојим вратима, источним,

у катаракти сe месечина купа

разломљена на безброј комада,

светлуца у заборављеној ноћи..

Тек два-три цвета расцветана,

на фараоновој глави размирисани.

Благи се мирис вековима шири.

Још увек зора сумраку хита,

тражећ излаза у искону.

Небо је ведро,дубоко и плаво.

на твоја бедра наслоњено.

Звезде напајам зором твојом.

Не заборави мараму драга,

крај Нила увек ветар дува,

само у једном, једином смеру-

никад му не иди у сусрет.

У Клеоптриној соби мемла,

маховина се намножила..

Гледај, истоком зора руди,

из ока твога суза бистра.

У мојој глави Александрија.

Сахара душу осваја тихо.

Не заборави мараму драга,

душа јe моја у оку твоме.

  '07

Hiljade oblačica na plavoj livadi mirno pasu.

Jesenja otava buja, blagim zracima sunca okupana.

Zlaćani listak na vetru pleše, polsednji ples u životu.

Odnekud navire u sećanja i skoro suze mami,uzdah..:

„Čuj kako jauče vetar niz puste poljane naše

i guste slojeve magle u vlažni valja do..“

Je li to stvarno jesen zlatna stigla i u tvoj dom?

Je li ti donela, toliko zeljene slatke plodove?

Jesu li jesenji dani zasita tako blagi i mirni?

Da li je jesen najduže godišnje doba?

Zašto nas jesen uvek podseća na tugu,

mnogo vishe, nego na radost što bi,

iako u jesen sve je puno i slatko i zlatno,

i svud se zbira i nosi i podvriskuje,mami?

Može li jesen stvarno biti lepa,najlepša?

Zašto su jesenje kiše,drugačije od drugih kiša?

Pa ipak, najviše ljubavi je započelo u jesen!

Najslađe voće i najtrajnije, stize u jesen.

Najblaži dani u jesen umeju biti, često.

Najveselije su noći i njadraža jutra u jesen.

I sunce u jesen nekako najslađe greje..

Ja oduvek volim sva druga godišnja doba,

ali ni jedno nije tako iskreno, mudro i drago,

kao što jesenje nebo zvezdano, lepotom mami,

podgreva nadu i budi osećanja i mudrost daje.

Jesenji zagrljaji su sigurno najiskreniji!

Jesenje suze najduze se liju i najteže bole.

Ako te neko ostavi u prolece rano,

do jeseni će  sigurno, ponovo tebi doći

ili ce drugog srce naći do tada mirno.

Ali! - ako te u jesen neko ostavi i ode,

teško ga zima vratiti moze, bilo kada,

 prolece mu tragove otapa i uzalud ga tražiš.

Jesen je ipak uvek bila, najmudrije doba

i zato volim jesen! - mudrosti ili ljubavi radi.

Jesen je poslednja odbrana pred zimu hladnu,

a poslednji zalogajui su uvek bili najsladji.

Jesen je tako zrelo mirišljava, omamno,

na gunje zrele miriše i jabuke rumene.

U jesen sve je slatko i sočno i zlatno.

Jesen na vinograde i grožđe zrelo podseća,

na vino i krv uzavrelu,na ljubav iskrenu, pravu!

Ja volim jesen zlatnu – mudrosti ili ljubavi radi.

Daleka jesen

Jednom, kada navratiš u ovu poznu jesen,

možda se ni setiti neceš proleća osmadesetpete?

Ni onih slatkih osmeha,ni buketa ruža,

ni ozarenih lica, natopljenih svetlošću predvečerja,

ni nade koja plamti, ni duše koja sanja bajke?

Možda se ni setiti nećeš,mazo moja?

Jednom, kada nvratiš u ovu ulicu ovako praznu,

možda se ni setiti neceš:skakutanja i osmeha, sreće,

veselog čavrljanja, držanja za ruke po ceo dan

šetnji, razgovora o  nama, životu, deci, putovanjima...

Ni na kraj pameti možda ti nece pasti, zaljubljeni pogled,

koji je tonuo duboko u tebe, u tvoje misli i želje,

ni čežnje se setiti nećeš možda,a tako jaka je bila-nepresušna?

I sada srce podrhtava i žudi i one trene preživljava čeka te,sanja.

Možda se ni setiti neceš,jabuko rumena moja?

Jednom kada navratiš u ovo srce, ovako neveselo i samo,

možda ga više i nece biti,jer ga od tada nema,

kao što ni jeseni ove nema i nije je ni bilo, možda?

Nego ja hodim po oblacima žutim, nagorelim

od prevelike tuge za prolećima i letima onim.

I samo uspomene tu su, ako ih se secaš i pamtiš?

A možda ipak..,mozda se ni setiti neceš uspomeno?

I nemoj!Potoni u soptvene snove i u zaborav

i ne traži jesen jer je tužna,ni ovu ulicu jer je pusta.

Ne trazi srce ovo,jer ga nema,jer ga više nema.

lo ’07

Chuvaj se sine moj

Drhtava ruka,povijen stas,

zauvek stoji i mashe blago,

i stalno chujem zabrinut glas:

chuvaj se! Pazi!-dete drago.

U svet kada sam krenuo taj,

da u njem’ trazim mesto svoje,

secam se:bio je sunchani Maj,

sa mnom krenushe i zelje tvoje.

I dok me zivot mamio moj,

saveti tvoji sa mnom bishe,

i svugde pogled zabrinut tvoj.

Da l’ cu ga videti ikada vishe?

Susreti dirljivi kakva divota.

Razgovor-pitanja uvek roj.

Izmedju njih su dva zivota,

pazi!-chuvaj se, sine moj.

Stizem ponovo tiho tuzim,

k’o uvek domu svom hrlim,

al’ nemam kome ruke da pruzim,

i koga nezno da zagrlim.

   SM  '85

             Ochekujem te

Ochekujem te svakoga trena,

U zraku Sunca proletnjega,

U kapi jutarnje rose,

Na mirisnoj lati ruze,

U bajnom obzorju-

Najvedrijega dana u zivotu.

Ochekujem te u shapatu,

tihog povetarca,

U mekom sutonu,

Na cvetnoj livadi razigranu-

Prepunu radosti i smeha.

Na svakom izvoru te ochekujem-

bistra pogleda-duboka.

Ochekujem te na rekama i potocima

I svugde gde zivot buja

Jer shta bi on bez tebe-

sreco moja i chemu?

U pesmi najlepshoj te ochekujem,

Na proplancima i livadama,

medju jelikama te ochekujem,

Kao najlepshu i najvitiju.

Na mesechini te ochekujem srebrnoj.

Medju zvezdama te prepoznajem-

Onim najlepshim i najsjanijim.

Samo u srcu tebe osecam,

I topim se u sreci nemerljivoj,

Shto imam pravo, da ti se nadam

I silnu srecu, da ti pripadam

I na trenutak samo, voljena moja.

Nemocan da rechju iskazem,

Vec samo delic osecanja.

Ovim ti putem shaljem i

I nastavljam: da te ochekujem

U treptaju oka na vetru,

U mekom uzdahu u zadnjoj zelji

U svim najlepshim snovima.

Dushom te dodirujem,

Najdraza moja C....a

17.08 '06g 

Dva krika

Mi smo dva krika,

Dve tople suze,

I sve shto tren se zove.

Iza nas nece ostati nishta,

Sem vechne tishine ove.

Mi smo dve zelje,

Dva uzdisaja

I nishta zivot nam ne daje,

Sem bure laznih obecanja

I nade shto kratko traje.

Mi smo dve lazi

Dve chashe ispijene.

U laznom zanosu i zagrljaju

I rechi tiho izrechene,

U bolnom promashaju.

Iz laznog zanosa i obecanja

K’o da se sunce promalja mlado,

Izniche novi zivot iz nas

Kome se dajemo rado,

Moleci za  njegov spas.

SM '86

                                                     Neizbezno

Vishe me izbeci necesh moci,

Jer ja sam delic tishine,

Koji te mami u letnjoj noci

I doziva te iz daljine.

Zemljom dok mirno hodish,

Nek ljubav vlada mislima tvojim,

Dok neku dushu novu zavodish,

ti po grudima shetash mojim.

Kad nebu pogled zvezdanom hita,

Ili kada ti dusha umorna pati

I kad polezu prezrela zita,

Pogled te moj u stopu prati.

Snovima dubokim kada snivash

I silno starhujesh od starosti,

Istinu pravu od sebe skrivash,

da I ti putujesh ka vechnosti.

Tamo te chekam, iskreno nadam,

i nadu ne zelim da izgubim.

Oduvek tebi ja sreco pripadam,

zauvek dushom te nezno ljubim.

                         SM '91

Kraj pochetka

Nebo oblak beli,pogled zalutali,

dusha prosto cuti, tamo iza svega

zatreperi zvezda,a srce oseca,

u dubini miran, kraj pochetka svega.

Za pogledom srce po beskraju luta.

Hoce da razume ili da prihvati,

Zvezde padalice,vasionu celu,

Kako da bar onu,najmanju uhvati,

Pa zagrljaj smrtni,na kraju u letu,

Samo za trenutak,kraj s pochetkom spoji,

Pa nek se dodirnu i krug se zatvori,

Makar i da sazna da to ne postoji.

Sa neba zvezdanog u tishini miru,

Sam sebe posmatram kako neposlushan,

Raspravljam sa sobom prazan i nechujan,

jedva se i vidim,beskrajno majushan.

K’o kamenchic mali u pesku na plazi,

shto je iz dubina odnekud doluto,

oko mene pesak,okean u buri

milioni slichnih okolo rasuto.

Kad jutarnje Sunce iz mora izroni,

Pa zracima mekim obavije stene,

Iz srca ranjenog nevolje izgoni,

Ko de se u sreci nasloni na mene.

                                         Rovinj  '82