Na�e mirisne jeseni

Kajem se

Sun, 16 Nov 2008 18:34:00 +0100

Jesenje misli

Mon, 22 Sep 2008 22:43:00 +0200

Jesen je prelila zlatne boje

na misli moje,

izvukla ih je iz samoce,

ko zrelo voce,

pa se veshto igra sa njima,

medj’ listovima,

gde sam sakrio ime tvoje

i zelje svoje.

Evo je jesen ponovo stize

i sve je blize

i nagoni me da se setim,

da poletim,

da srce ponovo tebe trazi

ali bez lazi.

Kovitla u meni zuti list,

k’o dusha chist.

Sa lishcem vetar i srce nosi

u smedjoj kosi,

tamo kud si otishla ti,

i gde umiru leptiri.

U oku zelenom radost se roji

i snovi tvoji

I ostvarnje svoje traze,

moje najdraze.

Jesenje zore dushu mi more

i setno zbore:

tuzno je vreme, dalek je put

i vetar ljut.

Razastri najlepshe snove

k’o misli ove

Zima evo na pragu drema,

povratka nema.

Ako dochekam jesen novu,

k’o shto sam ovu,

potrazicu te u kaplji kishe

shto vreme brishe.

Ja cu se sakriti u kaplji rose,

kraj noge bose.

Spojicemo se nechujeno, lako,

a onda ostati tako,

zauvek stopljeni ostat’ u travi,

ko ljubavnici pravi.

Blogerboy

Thu, 10 Apr 2008 18:10:00 +0200

Blogerboy

Našao sam zgodnu caku

Da ne budem ja u mraku.

Kliknuo sam pravi šteker

I postadoh cyber-šmeker.

Postao sam bloger ja

I sad za me neko zna.

�ak sam evo neki lik

I još imam šašav nik.

Umetnost mi nije bliska,

Nauka je meni strana,

Al’ se meni nešto piska

I bloger sam ja bez mana.

Ulo�i�u grdan trud,

Pravi�u se mnogo lud,

Postao sam bloger ja -

Nek se zna, nek se zna!

Ja postadoh naglo neko.

Ko bi rek’o, ko bi rek’o!

I sad mogu kako ho�u -

Da blogujem, da popujem

I da budem va�na faca,

Da izle�im kompleks svoj

I da budem superboy -

Bloger�ina prva klasa,

Super dasa, što talasa,

Jer evo sam bloger ja.

Ja sad nemam svoje ime

Ve� sam samo ludi nick,

Al’ za mene nema zime

Evo sad sam ekstra lik.

Pretrpe�u neke grdnje,

Napravi�u razne sprdnje,

Al’ �u biti faca prava

Od pameti boli glava,

I moj blog �e biti skup -

Nije va�no da l’ sam glup.

Nek se šara i bez dara

Samo da se nešto stvara

I da bude komentara.

Zato sam se ja napreg’o

Da nahranim ekstraego.

Da postanem i ja neko,

Ko bi rek’o, ko bi rek’o!

Mo�da mi je malo minus

Što sam ipak anonimus,

Ali nek se nešto stvara

I nek ima komentara.

Popularan postah ja

I sad za me neko zna.

Koga briga koja caka,

Izvukoh se iz bedaka.

Теби виртуелна љубави моја

Tue, 29 Jan 2008 11:44:00 +0100

Теби, љубави виртуелна моја,

коју ја тек, на слици видех само,

МИ једно другом припадамо,

и ова топлина која ме облива

слутим шта срце твоје скрива.

Свака помисао на тебе, срећо!

теби, илузијо моје младости,

дарујем срце на длану своје,

остајем твој, све до вечности.

Хвала ти што ми и трен свој даде

и што пробуди поспане наде.

Зар нису песници, виртулна бића

освојили срце и најдивније жене?

Тако си ти виртуелна жељо моја,

овде на мрежи, освојила мене.

И обасјала си душу ми изнутра,

а свака душа изнутра је мека,

и жедна љубави и додира нежних

и нежно срдашце упорно чека.

Волим те, бескрајно те волим

и пун наде, слутим дане спокоја,

када ћу клекнути испред тебе

и замолити те, једина моја!!

да међу робове своје ме примиш,

да будем понизан и међу њима,

само да сам ти близу, срећо.

Осећаћу се к’о цар на трону

Подигнут љубављу у васиону.

Ево осећам душу твоју у етру,

разливену диљем земљиног шара

и сваки додир са њом у мени

још јачу жељу за тобом ствара.

И мојим уздасима нема броја.

Волим те, ах! тако те волим,

Једина љубави виртуелна моја.

'08

Све су то дани, само дани

Sat, 26 Jan 2008 23:54:00 +0100

Јануарски весео дан, сунце под крошњама скрио,

једнако китњаст и леп, као и јутрос када је изронио,

иза оних далеких брда на истоку, из руменила зоре,

ево нестаје последњи зрачак, иза високе белогоре.

Сутра ће нови измигољити, онако лењо и снено стићи,

а за њим коо зна који дан, из срца ће нам изнићи.

Каквих све дана има чудних и дана надобудних.

Неверних, смерних, и кочopenих и оних узалудних.

Тако сам задивљен зори што руди у хоризонту моме,

понекад осећам као да живим у дану јединоме.

Гледам их нехајно док живот буја, к’о жеља навирућа

како се преплићу, надмећу, јуре, излазе из сванућа.

Пролазе језеринама и вододеринама и зеленим лугом.

Јуре животом к’о речним током, кићени тихом тугом.

Некада поређани к’о снопље жита, полегнута пољаном.

Какво год време увек је исто, одлази дан за даном.

Понекад дани личе јатима птица у необузданом лету,

а опет покадкад на лептирића, на размирисаном цвету.

Многи су хладни, посути ињем, туробни и к’о олово сиви,

човек се некако осећа чудно, к’о да му се не живи.

А онда наиђе ведра чела, веселих дана цела колона,

И тихо газе а к’о да стоје, крај пута редови лампиона.

Благи мирисни, пуни лепоте и носе милион дивних жеља.

Ал’ ипак најлепши дани су они, кад сретнеш пријатеља.

Какви год били, дани су дани, диљем земаљског шара

и живот овај с њима полако иде, као шал када се пара,

несмањена је жеља за тобом, љубави моја снена

и ничег се више сећати нећу, сем наших успомена.

И тече јануар коо зна који, нижу се хладни бели дани,

а живот тихо падином клизи и неће више ни да се брани.

Све су то дани, само дани, пуни наде и пуни снова.

Иза планина некуд с истока, полако руди зора нова.

J.M. '08.

Moje misli

Tue, 22 Jan 2008 11:13:00 +0100

Zabludele misli lutaju mojom glavom,

ponekad razigrane i zagledane u nebo,

kao da tra�e i iš�ekuju neku proro�ku tajnu,

a opet skromne i umotane u meku �e�nju.

Vesele misli poigravaju se srcem zaljubljenim

i ostavljaju ga da �udi, vazdi�e se ka zvezdama,

da sanja ptice u letu, izme�u oblaka mekih jezdi.

Mudre misli mi chesto govore da nebo je visoko,

a Aristotel još u�enika dobrog pokušava da na�e,

da ga podu�i, kako se vekovi krote strpljivošcu.

Razigrane pesnikove misli vazda se namecu tiho

i prepli�u se sa �ivotom, �as ga kiteci, �as se �aleci,

kako je varljiv, kratak, surov, a kako ljubav je slatka.

Maj�ine bri�ne misli, pune strepnje i nade uzavrele,

uporno nad tobom bdiju, kao andjeli nad hramom,

pokušavaju�i samo ljubavlju da ga �uvaju verno,

od zlih demonskih sila, opiru�i se lepotom duha.

Zanosne, skromne, uzdignute, ponizne misli.

Misli spletene u duge pletenice, kraja im nema,

k’o kose devoja�ke puštene niz grudi nabujale,

pa mame uzdahe i bude nadu u ljubavni zanos.

Razbludne misli, one bezobrazne i nedoli�ne,

A ipak tako tople i slatke, k’o medom prelivene,

naviru, nadiru, hitro prolecu jedna za drugom,

gomilaju se, opijaju me i mete� u glavi prave.

One davne misli i nove, napisane, nenapisane,

nedore�ene, ukro�ene rasute,onako polumisli.

Verne i neverne, �eljene i ne�eljene,oštre misli.

Naše i tu�e misli.Dosadne, bezvredne, setne,

ohrabruju�e, frustriraju�e, male i velike misli.

Sve ste vi moje i sve ste mi drage podjednako,

jer ko bih bez vas bio ja i kako bih to znao.

’08

Sram te bilo dusho moja

Tue, 15 Jan 2008 18:01:00 +0100

Ja ti pevam veselo, dusho moja,

a ti meni tako, pakosnice jedna!

Ti si mi izgledala kao uzor i nada,

a ti si djubre jedno nevaspitano!

Tako sam ti tepao i dozivao te:

draga dusho moja! Jedina moja,

a ti gade jedan nemerljivi, gnjido!

Ti si bila lazljiva i snishodljiva,

i nedokazana, kao i uvek ,dusho moja.

Sad se kikocesh sa nekim drugim,

ko je isto pokvaren kao i ti, mozda?.

A mozda i nije?-nego si mu nalagala,

kao shto si i meni lagala za druge,

dok te nisam upoznao bolje, iznutra!

gaduro jedna i prevrtljivice nezasita.

Pa zar se na lazima ljubav stiche

i neguje? - sram te bilo razvratnice.

Ponashacu se kao da ne znam,

a znam! isto kao shto i ti znash,

k’o i svi ovde shto znaju i cute.

tvoje sramote i bede se stide.

I necu ni da te pogledam vishe,

dok se ne pokajesh i ne odreknesh

te zle i pokvarene misli u sebi

i tog ludila, koje te chini takvom:

nedokazanom i nedomishljenom,

odbachenom i medju zenama

i medju ljudima chestitim, svugde!

Nego se ulizujesh i podmuklo lazesh

i tako navodish ljude na greh,

pa si i mene pokushala bestidnice,

ali ne dam se ja, dusho moja.

Niko ko te upozna, nece te vishe,

pa evo ni ja necu i ne trebash mi!

Nikada se necu dati besramlju

i tvojoj ludoj zelji, da ostanem i

da robujem tvojoj sitnoj, bednoj

prevari, nedokazana dusho moja.

Pakost ti razara utrobu i srce kida,

prokleta dusho moja, izgubljena.

Zao mi je, iskreno mi te je zao.

M J jan '08

Daleka sreca

Fri, 14 Dec 2007 19:25:00 +0100

Stigla je zima nenadano opet,

vatra se u kaminu razgoreva,

na uglu lampion treperi zuti,

iz tamnog okna u dnu secanja,

izranja smeshak i tek se sluti.

zagledan u malih zvezda roj ,

shto nebom tiho nekuda jezdi,

misao nemirna uzlece ka njoj,

a srce luduje, duboku tugu cuti.

Dve chashe na stolu, kao nekada,

vino u jednoj u drugoj topla suza,

smiluj se zvezdo, zastani tren

i budi moja jedina muza.

Stigla je zima ledena opet,

i hoce u led srce da skrije,

dusha ce ostati da zali uvek,

tuge joj nikada dovoljno nije.

Uzalud pogled beskrajem luta,

uzalud zvezdano nebo cheka,

niotkud pravoga znaka ni puta,

sreca je tako daleka...daleka...

Putovanje u Eden

Sat, 17 Nov 2007 11:24:00 +0100

Trazeci te ja putovah i dodirnuh dveri svete,

sreco moja, moj zivote! - josh naivan kao dete.

Nekog sreca jednom zari, nekom nishta ne podari.

Na razmedju dva zivota, namerih se odmoriti,

naslonjen o zid secanja, ne razaznah noc od dana

i ne zaspah ni tren jedan, a san mi u mis’o stade:

ja u vrtu edenskome, pred kandilom poklanjam se,

pred oltarom ispod choje, tvoje lice bledo mirno,

srce moje! - uzdrhtava neuteshno i doziva - pravde!

Ochi traze kroz dubinu prazne dushe, neprozirne,

nashe dane, onu srecu shto potanja u bezdanu.

Otkide se komad tame i poleti – jurnu ’vamo!

Tad zadrhta srce moje, oltar i hram protrese se,

gavran posta! - i prelete. Nad oltarom krila sklopi.

Zgusnuo se vazduh ceo, srce kuca jako sporo.

Zloslutnog pogleda mrka, pravo u ochi me gleda.

Idi ptico zloslutnico!! - moje srce nju ti ne da!

Hajd’ povedi ti i mene, ne ostavljam ove sene,

ako drugog puta nema,neka budem grumen leda.

Teskoba je teshka tuga,u zloduhu spava sreca.

Noc paklena nema kraja, u oluji sve pochiva,

pola srca otkucava, drugo pola raspuklo se.

Kako iz sna da izadjem i da tebe sreco nadjem?

Gusta tama suzu skriva - hajd’ molim te budi ziva!

Hocu i ja da se vinem i odletim s tobom skupa,

kandilo se lako njishe, dogoreva - senke brishe.

Otvori se nebo nashe - budi sjajno k’o nekada!

Oluja sad lahor tihi, nek’ leprsha kose tvoje,

nek’ zaigra srce bolno - nek se nada,nek se nada..

'07

Po�inak

Tue, 09 Oct 2007 11:35:00 +0200

Odejekuju tišine u mojoj duši

i kao eho se vracaju odnekud,

presahle emocije, još uvek tople.

Nazirem sopstveni pogled

kao iz magle da izvire, lagano.

Dosadna rosulja uporno sipi

i niz obrve mi se sliva, tiho i

ukraj oka se sa suzom spaja.

Jesen je od leta odbegla

i još je jako vlazna od znoja,

umorno klizi niz rame moje,

k,o da me na nešto podseca.

Uzdah mi podize grudi, jako!

k,o burni talas sa juga, snazan,

razastire se obalom u naletima,

A ona stoji nepomichna i gleda.

Kad sunce meko pochine,

umirice se bura i bice tišina,

samo ce ona ptichica bela,

u nebo da se vine, bez glasa.

'07

Пустињом ходим

Tue, 13 Nov 2007 11:54:00 +0100

Из фараонове главе расте коров,

Тек два-три цвета у њем никоше.

Нил опасује двориште моје.

У меaндрима се купају векови.

Пред мојим вратима, источним,

у катаракти сe месечина купа

разломљена на безброј комада,

светлуца у заборављеној ноћи..

Тек два-три цвета расцветана,

на фараоновој глави размирисани.

Благи се мирис вековима шири.

Још увек зора сумраку хита,

тражећ излаза у искону.

Небо је ведро,дубоко и плаво.

на твоја бедра наслоњено.

Звезде напајам зором твојом.

Не заборави мараму драга,

крај Нила увек ветар дува,

само у једном, једином смеру-

никад му не иди у сусрет.

У Клеоптриној соби мемла,

маховина се намножила..

Гледај, истоком зора руди,

из ока твога суза бистра.

У мојој глави Александрија.

Сахара душу осваја тихо.

Не заборави мараму драга,

душа јe моја у оку твоме.

'07

Ja volim jesen zlatnu

Sun, 11 Nov 2007 11:02:00 +0100

Hiljade obla�ica na plavoj livadi mirno pasu.

Jesenja otava buja, blagim zracima sunca okupana.

Zla�ani listak na vetru pleše, polsednji ples u �ivotu.

Odnekud navire u se�anja i skoro suze mami,uzdah..:

„�uj kako jau�e vetar niz puste poljane naše

i guste slojeve magle u vla�ni valja do..“

Je li to stvarno jesen zlatna stigla i u tvoj dom?

Je li ti donela, toliko zeljene slatke plodove?

Jesu li jesenji dani zasita tako blagi i mirni?

Da li je jesen najdu�e godišnje doba?

Zašto nas jesen uvek podse�a na tugu,

mnogo vishe, nego na radost što bi,

iako u jesen sve je puno i slatko i zlatno,

i svud se zbira i nosi i podvriskuje,mami?

Mo�e li jesen stvarno biti lepa,najlepša?

Zašto su jesenje kiše,druga�ije od drugih kiša?

Pa ipak, najviše ljubavi je zapo�elo u jesen!

Najsla�e vo�e i najtrajnije, stize u jesen.

Najbla�i dani u jesen umeju biti, �esto.

Najveselije su no�i i njadra�a jutra u jesen.

I sunce u jesen nekako najsla�e greje..

Ja oduvek volim sva druga godišnja doba,

ali ni jedno nije tako iskreno, mudro i drago,

kao što jesenje nebo zvezdano, lepotom mami,

podgreva nadu i budi ose�anja i mudrost daje.

Jesenji zagrljaji su sigurno najiskreniji!

Jesenje suze najduze se liju i najte�e bole.

Ako te neko ostavi u prolece rano,

do jeseni �e sigurno, ponovo tebi do�i

ili ce drugog srce na�i do tada mirno.

Ali! - ako te u jesen neko ostavi i ode,

teško ga zima vratiti moze, bilo kada,

prolece mu tragove otapa i uzalud ga tra�iš.

Jesen je ipak uvek bila, najmudrije doba

i zato volim jesen! - mudrosti ili ljubavi radi.

Jesen je poslednja odbrana pred zimu hladnu,

a poslednji zalogajui su uvek bili najsladji.

Jesen je tako zrelo mirišljava, omamno,

na gunje zrele miriše i jabuke rumene.

U jesen sve je slatko i so�no i zlatno.

Jesen na vinograde i gro��e zrelo podse�a,

na vino i krv uzavrelu,na ljubav iskrenu, pravu!

Ja volim jesen zlatnu – mudrosti ili ljubavi radi.

Daleka jesen

Fri, 28 Sep 2007 11:23:00 +0200

Daleka jesen

Jednom, kada navratiš u ovu poznu jesen,

mo�da se ni setiti neceš prole�a osmadesetpete?

Ni onih slatkih osmeha,ni buketa ru�a,

ni ozarenih lica, natopljenih svetloš�u predve�erja,

ni nade koja plamti, ni duše koja sanja bajke?

Mo�da se ni setiti ne�eš,mazo moja?

Jednom, kada nvratiš u ovu ulicu ovako praznu,

mo�da se ni setiti neceš:skakutanja i osmeha, sre�e,

veselog �avrljanja, dr�anja za ruke po ceo dan

šetnji, razgovora o nama, �ivotu, deci, putovanjima...

Ni na kraj pameti mo�da ti nece pasti, zaljubljeni pogled,

koji je tonuo duboko u tebe, u tvoje misli i �elje,

ni �e�nje se setiti ne�eš mo�da,a tako jaka je bila-nepresušna?

I sada srce podrhtava i �udi i one trene pre�ivljava �eka te,sanja.

Mo�da se ni setiti neceš,jabuko rumena moja?

Jednom kada navratiš u ovo srce, ovako neveselo i samo,

mo�da ga više i nece biti,jer ga od tada nema,

kao što ni jeseni ove nema i nije je ni bilo, mo�da?

Nego ja hodim po oblacima �utim, nagorelim

od prevelike tuge za prole�ima i letima onim.

I samo uspomene tu su, ako ih se secaš i pamtiš?

A mo�da ipak..,mozda se ni setiti neceš uspomeno?

I nemoj!Potoni u soptvene snove i u zaborav

i ne tra�i jesen jer je tu�na,ni ovu ulicu jer je pusta.

Ne trazi srce ovo,jer ga nema,jer ga više nema.

lo ’07

Cuvaj se sine moj

Fri, 28 Sep 2007 11:18:00 +0200

Chuvaj se sine moj

Drhtava ruka,povijen stas,

zauvek stoji i mashe blago,

i stalno chujem zabrinut glas:

chuvaj se! Pazi!-dete drago.

U svet kada sam krenuo taj,

da u njem’ trazim mesto svoje,

secam se:bio je sunchani Maj,

sa mnom krenushe i zelje tvoje.

I dok me zivot mamio moj,

saveti tvoji sa mnom bishe,

i svugde pogled zabrinut tvoj.

Da l’ cu ga videti ikada vishe?

Susreti dirljivi kakva divota.

Razgovor-pitanja uvek roj.

Izmedju njih su dva zivota,

pazi!-chuvaj se, sine moj.

Stizem ponovo tiho tuzim,

k’o uvek domu svom hrlim,

al’ nemam kome ruke da pruzim,

i koga nezno da zagrlim.

SM '85

U tishini

Thu, 27 Sep 2007 11:04:00 +0200

U tishini

Pokushao sam da te zaboravim odmah

i nisam mogao nikako, nije ishlo bash!

Pokushao sam da ne mislim na zagrljaje tvoje,

da se ne secam sanjivih pogleda tvojih.

Pokushao sam da ne pricham o tebi,

da ti ne pishem pesme-ni pisma da ne pishem,

da ti ne pominjem ime i da ne mislim na tebe..

Nastojao sam da ne idem na nahsa mesta,

da nashe zore ne dochekujem,ni jutra nasha.

Nagovorili su me da te zamenim nekim,

da se posvetim nechem shto mami i opija,

a onda me je zagrlila tuga i nemir u dushi,

svi pogledi su postali sanjivi i mazni,

u svakoj prichi se potkradala pricha o tebi,

sve pesme sveta su samo o tebi opevane,

u svakom pismu su svi pominjali jedino tebe,

i oni od kojih to nikada ochekivao ne bih,

zlobnici i sitne dushe, pakoste mi sa njima.

Nisam ni znao da pola sveta tvojim imenom se zove,

a ona druga polovina neprekidno ga doziva.

Sva mesta na svetu su pochela da liche na ona nasha

ili su stvarno nasha bila i ne mogu da ih izbegnem,

a jedno nikako nema nachina da ga zaobidjem,

neizbezno je i nezaobilazno-ono u srcu mome.

Ono je najbolnije i nikako ne mogu da ga sakrijem,

ali je najsladje i najshire i najtoplije na svetu.

U njemu uvek si bila najsigurnija i najsrecnija.

Tako sam uzivao u svitanjima i zorama nashim,

a onda su mi sve zore pretvorile se samo u jednu,

a i ta jedna je bezbojna,siva i ne obecava svanuce.

Nikada iz nje nece svanuti sunachno jutro, ni dan.

Zamenio sam te rospijama i beshtijama pomamnim

i beshe slatko i zanosno.Beshe veselo na trenutak,

al’ rospije su samo rospije,kako te one menjati mogu?

A meni duhsa treba i to meka i blaga kao tvoja shto je.

Posvetio sam se cutanju i tishini,onoj shto srce jezi,

shto ispunjava svemir duboki i zaglushuje dubinom.

I opila me tishina i tama i tako opijen te trazim,

sanjam i dovikujme,a svemir cuti i nema odjeka.

Samo josh srce moje jechi i cheka neki glasak,

jer se ne miri sa muklom tishinom koja mami.

Mozda iz ove tishine jednom izbije prasak,

iz koga zivot nastati mora,a zivot je ljubav,

a ljubav smo mi, voljena moja, oduvek bili.

Pokushao sam da ti ne pishem pesme,

ali su one vec napisane,samo ih prepisujem.

Pokushao sam,pokushao sam stvarno.

lo '07

O�ekujem te

Thu, 27 Sep 2007 11:41:00 +0200

Ochekujem te

Ochekujem te svakoga trena,

U zraku Sunca proletnjega,

U kapi jutarnje rose,

Na mirisnoj lati ruze,

U bajnom obzorju-

Najvedrijega dana u zivotu.

Ochekujem te u shapatu,

tihog povetarca,

U mekom sutonu,

Na cvetnoj livadi razigranu-

Prepunu radosti i smeha.

Na svakom izvoru te ochekujem-

bistra pogleda-duboka.

Ochekujem te na rekama i potocima

I svugde gde zivot buja

Jer shta bi on bez tebe-

sreco moja i chemu?

U pesmi najlepshoj te ochekujem,

Na proplancima i livadama,

medju jelikama te ochekujem,

Kao najlepshu i najvitiju.

Na mesechini te ochekujem srebrnoj.

Medju zvezdama te prepoznajem-

Onim najlepshim i najsjanijim.

Samo u srcu tebe osecam,

I topim se u sreci nemerljivoj,

Shto imam pravo, da ti se nadam

I silnu srecu, da ti pripadam

I na trenutak samo, voljena moja.

Nemocan da rechju iskazem,

Vec samo delic osecanja.

Ovim ti putem shaljem i

I nastavljam: da te ochekujem

U treptaju oka na vetru,

U mekom uzdahu u zadnjoj zelji

U svim najlepshim snovima.

Dushom te dodirujem,

Najdraza moja C....a

17.08 '06g

U kandzama �ivota

Wed, 26 Sep 2007 08:15:00 +0200

U kandzama zivota

U kandzama me zivot drzi,

k’o kondor kunu zlaticu,

dok medju oblacima plovi,

i ogleda se nad plavim morem.

Nad bezdanima dugo kruzi,

a onda rekom uzvodno krene,

noseci mene,

noseci mene.

Planinskim vrhovima onda hita,

dok topla obilna kisha pada,

srce se u strahu ipak pita:

moze li da se nada,

vishe ikada,

vishe ikada?

I tako prikljeshten i bespomocan,

lepoti prizora se divim,

zori shto tako tiho svice,

zelim da zivim!

Zelim da zivim!

Za sebe i svoje voljeno bice.

M J

Loznica 10.09.’07

Dva krika

Thu, 27 Sep 2007 11:35:00 +0200

Dva krika

Mi smo dva krika,

Dve tople suze,

I sve shto tren se zove.

Iza nas nece ostati nishta,

Sem vechne tishine ove.

Mi smo dve zelje,

Dva uzdisaja

I nishta zivot nam ne daje,

Sem bure laznih obecanja

I nade shto kratko traje.

Mi smo dve lazi

Dve chashe ispijene.

U laznom zanosu i zagrljaju

I rechi tiho izrechene,

U bolnom promashaju.

Iz laznog zanosa i obecanja

K’o da se sunce promalja mlado,

Izniche novi zivot iz nas

Kome se dajemo rado,

Moleci za njegov spas.

SM '86

Kraj po�etka

Thu, 27 Sep 2007 11:17:00 +0200

Kraj pochetka

Nebo oblak beli,pogled zalutali,

dusha prosto cuti, tamo iza svega

zatreperi zvezda,a srce oseca,

u dubini miran, kraj pochetka svega.

Za pogledom srce po beskraju luta.

Hoce da razume ili da prihvati,

Zvezde padalice,vasionu celu,

Kako da bar onu,najmanju uhvati,

Pa zagrljaj smrtni,na kraju u letu,

Samo za trenutak,kraj s pochetkom spoji,

Pa nek se dodirnu i krug se zatvori,

Makar i da sazna da to ne postoji.

Sa neba zvezdanog u tishini miru,

Sam sebe posmatram kako neposlushan,

Raspravljam sa sobom prazan i nechujan,

jedva se i vidim,beskrajno majushan.

K’o kamenchic mali u pesku na plazi,

shto je iz dubina odnekud doluto,

oko mene pesak,okean u buri

milioni slichnih okolo rasuto.

Kad jutarnje Sunce iz mora izroni,

Pa zracima mekim obavije stene,

Iz srca ranjenog nevolje izgoni,

Ko de se u sreci nasloni na mene.

Rovinj '82

Se�anje

Thu, 27 Sep 2007 11:06:00 +0200

Se�anje

Odakle god kuci da idem,

mati kroz prozor izgleduje

i blage ochi uvek me vide,

pa brizno srce se obraduje.

Zaigra osmeh i blage rechi,

pogleda mila,pitati stane

i nikad ne uspe to da sprechi,

da suza radosti iz oka kane

Pa sva ustrepti ko list sa grane,

iznosi razne kolache redom,

pitanja mnoga,nikad da stane,

dok nas miluje toplim pogledom.

Svu je iscrpe radosti muke,

pa stalno,hitro nekuda hodi,

da li da miluje prvo unuke

ili sa nama razgovor vodi.

Sve je zanima,svega se seti,

a pitanjima nikada kraja,

ponekad ko da bi da poleti,

i ne pushta nas iz zagrljaja.

Rastanak svaki,teshko joj pada.

shta bi sve htela,ne zna ni sama,

jedva nekako suze savlada,

i dugo mashe,gleda za nama.

Kad god mi pogled prozoru hita,

mislima ista slika putuje,

strashljiva slutnja stalno se pitam:

da li nas josh uvek ochekuje?

SM '82