Odejekuju tišine u mojoj duši
i kao eho se vracaju odnekud,
presahle emocije, još uvek tople.
Nazirem sopstveni pogled
kao iz magle da izvire, lagano.
Dosadna rosulja uporno sipi
i niz obrve mi se sliva, tiho i
ukraj oka se sa suzom spaja.
Jesen je od leta odbegla
i još je jako vlazna od znoja,
umorno klizi niz rame moje,
k,o da me na nešto podseca.
Uzdah mi podize grudi, jako!
k,o burni talas sa juga, snazan,
razastire se obalom u naletima,
A ona stoji nepomichna i gleda.
Kad sunce meko pochine,
umirice se bura i bice tišina,
samo ce ona ptichica bela,
u nebo da se vine, bez glasa.
'07
)