Daleka jesen
Jednom, kada navratiš u ovu poznu jesen,
možda se ni setiti neceš proleća osmadesetpete?
Ni onih slatkih osmeha,ni buketa ruža,
ni ozarenih lica, natopljenih svetlošću predvečerja,
ni nade koja plamti, ni duše koja sanja bajke?
Možda se ni setiti nećeš,mazo moja?
Jednom, kada nvratiš u ovu ulicu ovako praznu,
možda se ni setiti neceš:skakutanja i osmeha, sreće,
veselog čavrljanja, držanja za ruke po ceo dan
šetnji, razgovora o nama, životu, deci, putovanjima...
Ni na kraj pameti možda ti nece pasti, zaljubljeni pogled,
koji je tonuo duboko u tebe, u tvoje misli i želje,
ni čežnje se setiti nećeš možda,a tako jaka je bila-nepresušna?
I sada srce podrhtava i žudi i one trene preživljava čeka te,sanja.
Možda se ni setiti neceš,jabuko rumena moja?
Jednom kada navratiš u ovo srce, ovako neveselo i samo,
možda ga više i nece biti,jer ga od tada nema,
kao što ni jeseni ove nema i nije je ni bilo, možda?
Nego ja hodim po oblacima žutim, nagorelim
od prevelike tuge za prolećima i letima onim.
I samo uspomene tu su, ako ih se secaš i pamtiš?
A možda ipak..,mozda se ni setiti neceš uspomeno?
I nemoj!Potoni u soptvene snove i u zaborav
i ne traži jesen jer je tužna,ni ovu ulicu jer je pusta.
Ne trazi srce ovo,jer ga nema,jer ga više nema.
lo ’07