Jesen je prelila zlatne boje

na misli moje,

izvukla ih je iz samoce,

ko zrelo voce,

pa se veshto igra sa njima,

medj’ listovima,

gde sam sakrio ime tvoje

i zelje svoje.

Evo je jesen ponovo stize

i sve je blize

i nagoni me da se setim,

da poletim,

da srce ponovo tebe trazi

ali bez lazi.

Kovitla u meni zuti list,

k’o dusha chist.

Sa lishcem vetar i srce nosi

u smedjoj kosi,

tamo kud si otishla ti,

i gde umiru leptiri.

U oku zelenom radost se roji

i snovi tvoji

I ostvarnje svoje traze,

moje najdraze.

Jesenje zore dushu mi more

i setno zbore:

tuzno je vreme, dalek je put

i vetar ljut.

Razastri najlepshe snove

k’o misli ove

Zima evo na pragu drema,

povratka nema.

Ako dochekam jesen novu,

k’o shto sam ovu,

potrazicu te u kaplji kishe

shto vreme brishe.

Ja cu se sakriti u kaplji rose,

kraj noge bose.

Spojicemo se nechujeno, lako,

a onda ostati tako,

zauvek  stopljeni ostat’ u travi,

ko ljubavnici pravi.

Blogerboy

Našao sam zgodnu caku

Da ne budem ja u mraku.

Kliknuo sam pravi šteker

I postadoh cyber-šmeker.

Postao sam bloger ja

I sad za me neko zna.

Čak sam evo neki lik

I još imam šašav nik.

Umetnost mi nije bliska,

Nauka je meni strana,

Al’ se meni nešto piska

I bloger sam ja bez mana.

Uložiću grdan trud,

Praviću se mnogo lud,

Postao sam bloger ja -

Nek se zna, nek se zna!

Ja postadoh naglo neko.

Ko bi rek’o, ko bi rek’o!

I sad mogu kako hoću -

Da blogujem, da popujem

I da budem važna faca,

Da izlečim kompleks svoj

I da budem superboy -

Blogerčina prva klasa,

Super dasa, što talasa,

Jer evo sam bloger ja.

Ja sad nemam  svoje ime

Već sam samo ludi nick,

Al’ za mene nema zime

Evo sad sam ekstra lik.

Pretrpeću neke grdnje,

Napraviću razne sprdnje,

Al’ ću biti faca prava

Od pameti boli glava,

I moj blog će biti skup -

Nije važno da l’ sam glup.

Nek se šara i bez dara

Samo da se nešto stvara

I da bude komentara.

Zato sam se ja napreg’o

Da nahranim ekstraego.

Da postanem i ja neko,

Ko bi rek’o, ko bi rek’o!

Možda mi je malo minus

Što sam ipak anonimus,

Ali nek se nešto stvara

I nek ima komentara.

Popularan postah ja

I sad za me neko zna.

Koga briga koja caka,

Izvukoh se iz bedaka.

Теби, љубави виртуелна моја,

коју ја тек, на слици видех само,

МИ једно другом припадамо,

и ова топлина која ме облива

слутим шта срце твоје скрива.

Свака помисао на тебе, срећо!

теби, илузијо моје младости,

дарујем срце на длану своје,

остајем твој, све до вечности.

Хвала ти што ми и трен свој даде

и што пробуди поспане наде.

Зар нису песници, виртулна бића

освојили срце и најдивније жене?

Тако си ти виртуелна жељо моја,

овде на мрежи, освојила мене.

И обасјала си душу ми изнутра,

а свака душа изнутра је мека,

и жедна љубави и додира нежних

и нежно срдашце упорно чека.

Волим те, бескрајно те волим

и пун наде, слутим дане спокоја,

када ћу клекнути испред тебе

и замолити те, једина моја!!

да међу робове своје ме примиш,

да будем понизан и међу њима,

само да сам ти близу, срећо.

Осећаћу се к’о цар на трону

Подигнут љубављу у васиону.

Ево осећам душу твоју у етру,

разливену диљем земљиног шара

и сваки додир са њом у мени

још јачу жељу за тобом ствара.

И мојим уздасима нема броја.

Волим те, ах! тако те волим,

Једина љубави виртуелна моја.

 '08

Јануарски весео дан, сунце под крошњама скрио,

једнако китњаст  и леп, као и јутрос када је изронио,

иза оних далеких брда на истоку, из руменила зоре,

ево нестаје последњи зрачак, иза високе белогоре.

Сутра ће нови измигољити, онако лењо и снено стићи,

а за њим коо зна који дан, из срца ће нам изнићи.

Каквих све дана има чудних и дана надобудних.

Неверних, смерних, и кочopenих и оних узалудних.

Тако сам задивљен зори што руди у хоризонту моме,

понекад осећам као да живим у дану јединоме.

Гледам их нехајно док живот буја, к’о жеља навирућа

како се преплићу, надмећу, јуре, излазе из сванућа.

Пролазе језеринама и вододеринама и зеленим лугом.

Јуре животом к’о речним током, кићени тихом тугом.

Некада поређани к’о снопље жита, полегнута пољаном.

Какво год време увек је исто, одлази  дан за даном.

Понекад дани личе јатима птица у необузданом лету,

а опет покадкад на лептирића, на размирисаном цвету.

Многи су хладни, посути ињем, туробни и к’о олово сиви,

човек се некако осећа чудно, к’о да му се не живи.

А онда наиђе ведра чела, веселих дана цела колона,

И тихо газе а к’о да стоје, крај пута редови лампиона.

Благи мирисни, пуни лепоте и носе милион дивних жеља.

Ал’ ипак најлепши дани су они, кад сретнеш пријатеља.

Какви год били, дани су дани, диљем земаљског шара

и живот овај с њима полако иде, као шал када се пара,

несмањена је жеља за тобом, љубави моја снена

и ничег се више сећати нећу, сем наших успомена.

И тече јануар коо зна који, нижу се хладни бели дани,

а живот тихо падином клизи и неће више ни да се брани.

Све су то дани, само дани, пуни наде и пуни снова.

Иза планина некуд с истока, полако руди зора нова.

J.M. '08.

                                         Zabludele misli lutaju mojom glavom,

ponekad razigrane i zagledane u nebo,

kao da traže i iščekuju neku proročku tajnu,

a opet skromne i umotane u meku čežnju.

Vesele misli poigravaju se srcem zaljubljenim

i ostavljaju ga da žudi, vazdiže se ka zvezdama,

da sanja ptice u letu, između oblaka mekih jezdi.

Mudre misli mi chesto govore da nebo je visoko,

a Aristotel još učenika dobrog pokušava da nađe,

da ga poduči, kako se vekovi krote strpljivošcu.

Razigrane pesnikove misli vazda se namecu tiho

i prepliću se sa životom, čas ga kiteci, čas se žaleci,

kako je varljiv, kratak, surov, a kako ljubav je slatka.

Majčine brižne misli, pune strepnje i nade uzavrele,

uporno nad tobom bdiju, kao andjeli nad hramom,

pokušavajući samo ljubavlju da ga čuvaju verno,

od zlih demonskih sila, opirući se lepotom duha.

Zanosne, skromne, uzdignute, ponizne misli.

Misli spletene u duge pletenice, kraja im nema,

k’o kose devojačke puštene niz grudi nabujale,

pa mame uzdahe i bude nadu u ljubavni zanos.

Razbludne misli, one bezobrazne i nedolične,

A ipak tako tople i slatke, k’o medom prelivene,

naviru, nadiru, hitro prolecu jedna za drugom,

gomilaju se, opijaju me i metež u glavi prave.

One davne misli i nove, napisane, nenapisane,

nedorečene, ukroćene rasute,onako polumisli.

Verne i neverne, željene i neželjene,oštre misli.

Naše i tuđe misli.Dosadne, bezvredne, setne,

ohrabrujuće, frustrirajuće, male i velike misli.

Sve ste vi moje i sve ste mi drage podjednako,

jer ko bih bez vas bio ja i kako bih to znao.

’08

 Ja ti pevam veselo, dusho moja,

a ti meni tako, pakosnice jedna!

Ti si mi izgledala kao uzor i nada,

a ti si djubre jedno nevaspitano!

Tako sam ti tepao i dozivao te:

 draga dusho moja! Jedina moja,

a ti gade jedan nemerljivi, gnjido!

Ti si bila lazljiva i snishodljiva,

i nedokazana, kao i uvek ,dusho moja.

Sad se kikocesh sa nekim drugim,

ko je isto pokvaren kao i ti, mozda?.

A mozda i nije?-nego si mu nalagala,

kao shto si i meni lagala za druge,

dok te nisam upoznao bolje, iznutra!

gaduro jedna i prevrtljivice nezasita.

Pa zar se na lazima ljubav stiche

i neguje? - sram te bilo razvratnice.

Ponashacu se kao da ne znam,

 a znam! isto kao shto i ti znash,

k’o i svi ovde shto znaju i cute.

tvoje sramote i bede se stide.

 I necu ni da te pogledam vishe,

 dok se ne pokajesh i ne odreknesh

te zle i pokvarene misli u sebi

 i tog ludila, koje te chini takvom:

nedokazanom i nedomishljenom,

odbachenom i medju zenama

i medju ljudima chestitim, svugde!

Nego se ulizujesh i podmuklo lazesh

i tako navodish ljude na greh,

pa si i mene pokushala bestidnice,

ali ne dam se ja, dusho moja.

Niko ko te upozna, nece te vishe,

pa evo ni ja necu i ne trebash mi!

Nikada se necu dati besramlju

i tvojoj ludoj zelji, da ostanem i

da robujem tvojoj sitnoj, bednoj

prevari, nedokazana dusho moja.

Pakost ti razara utrobu i srce kida,

prokleta dusho moja, izgubljena.

Zao mi je, iskreno mi te je zao.

M J  jan '08