Trazeci te ja putovah i dodirnuh dveri svete,
sreco moja, moj zivote! - josh naivan kao dete.
Nekog sreca jednom zari, nekom nishta ne podari.
Na razmedju dva zivota, namerih se odmoriti,
naslonjen o zid secanja, ne razaznah noc od dana
i ne zaspah ni tren jedan, a san mi u mis’o stade:
ja u vrtu edenskome, pred kandilom poklanjam se,
pred oltarom ispod choje, tvoje lice bledo mirno,
srce moje! - uzdrhtava neuteshno i doziva - pravde!
Ochi traze kroz dubinu prazne dushe, neprozirne,
nashe dane, onu srecu shto potanja u bezdanu.
Otkide se komad tame i poleti – jurnu ’vamo!
Tad zadrhta srce moje, oltar i hram protrese se,
gavran posta! - i prelete. Nad oltarom krila sklopi.
Zgusnuo se vazduh ceo, srce kuca jako sporo.
Zloslutnog pogleda mrka, pravo u ochi me gleda.
Idi ptico zloslutnico!! - moje srce nju ti ne da!
Hajd’ povedi ti i mene, ne ostavljam ove sene,
ako drugog puta nema,neka budem grumen leda.
Teskoba je teshka tuga,u zloduhu spava sreca.
Noc paklena nema kraja, u oluji sve pochiva,
pola srca otkucava, drugo pola raspuklo se.
Kako iz sna da izadjem i da tebe sreco nadjem?
Gusta tama suzu skriva - hajd’ molim te budi ziva!
Hocu i ja da se vinem i odletim s tobom skupa,
kandilo se lako njishe, dogoreva - senke brishe.
Otvori se nebo nashe - budi sjajno k’o nekada!
Oluja sad lahor tihi, nek’ leprsha kose tvoje,
nek’ zaigra srce bolno - nek se nada,nek se nada..