Malo sam zgadjena ovih dana dok čitam novine. Iz raznih razloga. Ne da sam ranije bila oduševljena... već mi je nivo zgadjenosti bio u granicama tolerancije.

Tragediju koja se dogodila na Kalemegdanu u nedelju ne prestaju da zloupotrebljavaju za političke igre i, ako postoji gore od toga, za povećane tiraža. Jer, ja drugačije ne mogu da objasnim objavljivanje fotografija mrtvog i raskomadanog čoveka. Poznati su mi argumenti o „vaspitnom uticaju na mlade“, i one malo manje mlade... ali u mom ličnom sistemu vrednosti ne kotiraju se dovoljno visoko da bih mogla da ih prihvatim. Takodje mi se ne čini opravdanim ni priča o tome kako bi novinarstvo postalo „sterilno“ i „našminkano“ da se takve stvari ne objavljuju. To možda... ali pod pretpostavkom da mi IMAMO nezavisno i slobodno novinarstvo. Nešto mi se ne čini da je tako.

Zapravo, ne mogu da odlučim da li sam više zgadjena senzacionalizmom u kom izgleda naši novinari leče svoje frustracije provocirane ograničenjima proisteklim iz vlasničkih odnosa medija za koje rade i političkih grupacija od kojih primaju platu (napomena: to ne znači da mislim da su svi novinari takvi već da smo dostigli kritičnu masu dovoljnu da onih par pojedinaca zamaskira) ili mi se ipak više gade komentari koje nisam mogla a da ne pogledam... onako uporedno čitajući pet najčitanijih. Nemam ništa protiv kapitalističkih principa prilagodjavanja tržištu, ali mi se čini da granice više nema. Koliko ja znam (a nisam novinar pa ne mogu da kažem da je to mnogo) trebalo bi da to sve funkcioniše po principu povratne sprege, odnosno uzajamnosti. A toga nema. I ne samo u novinarstvu. Imamo populističke, pragmatske političke partije bez iole značajnijeg, dugoročnog inputa u sistem, takvi su nam i mediji...

A meni je muka da ih čitam i gledam i slušam... a moram... da ne moram, manula bih se ćorava posla. Muka mi je od svih tih morbidnosti koje se serviraju da zadovolje bez ikakvih ograda u vidu dobrog ukusa i makar najminimalnije ljudskosti. Muka mi je od polupismenih novinara koji prave gramatičke greške a dozvoljavaju sebi da podučavaju mase i razjašnjavaju im „šta se to zapravo dogadja sa nama“. Muka mi je od prepucavanja na teme koje za to nisu (ako uopšte ima takvih).

Dozvoljavam da moj sistem vrednosti nije merodavan i da je to stvar subjektivne prirode te da se, bottom line, ne može suditi o ispravnosti nečijeg sistema vrednosti... ali zadržavam sebi pravo da se zgadim nad onima koji to pišu i objavljuju... i onima koji uživaju čitajući ih.

FUJ!

Dragi Bato,

Žalio si se da teško pratiš postove i njihove aktere... pa da ti olakšam reših da na ovom, pomoćnom, blogu napišem Vodič kroz... sada ćeš moći uporedo da držiš oba otvorena i da se potpuno prepustiš uživanju (i beleškama)...

Daklem... napominjem da ovde nisam svrstavala po dužini (veze dakako), intenzitetu ni sadržaju... već isključivo po uticaju i aktuelnosti aktera. Ima ih, po mojoj slobodnoj (preslobodnoj, mama bi rekla) proceni - četiri i po.

Prvo je bio... naravno, Prvi. Mračni srednji vek i Prosvetitelj... posle njega svetlim i u mraku, ne mo’š me promašiti. To je onaj što je lepo umeo da ćuti a još lepše da gusla... The Sagovornik. The Ćutolog. The Zajebani. Onaj što me je... ko Rimljani Kartaginu, ko Ameri Irak, da se, ne daj Bože, ne zarati jednom... možda... eventualno.

Kartagina propala, za Irak ćemo još da vidimo...a ja se, evo, držim i dalje... izmedju ostalog i zato što više nije...sem možda malo, mestimično...

Drugi je bio Drugi, al’ samo parcijalno. Zapravo sam dosta dugo oscilirala izmedju Drugog i Trećeg (mislim da je broj predomišljanja, onih zvaničnih, išao negde do 6... nezvanične nismo beležili ni ja ni oni). Onda je prevagnuo Drugi, sve dok nije ustupio mesto Trećem. Ali da krenem ispočetka. Drugi je bio, malo, rekreativno, i pre Prvog... ali definitivno je bio posle Prvog a pre Trećeg... i nešto malo izmedju. On je onaj što je hiperaktivan, voli ljuto i oružje. Zemljak ti.

Treći je bio neobjašnjiv. Južnije od južnog poreklom. Ljudina. Gorostas. Al’ što nije umeo da priča viceve... užas! Onoliki čovek a sve u deminutivčićima govorio. Da nije pričao viceve, tepao i... da je uspeo da mi održi pažnju duže od pet minuta dnevno, ili pola sata nedeljno (nedeljom i ja, ko i svako Božje čeljade, odmaram) ko zna šta bi bilo. Taj je zaslužio mesto u Vodiču zato što je umeo da se okrene i ode... bez deminutiva. Respect!

Četvrti... e, Četvrti je zapravo bio Drugi. Odnosno Drugi i Treći nisu bili Drugi i Treći u svakom smislu... dok je Četvrti bio Drugi u svakom smislu sem u onom u kom je Drugi bio Drugi. Njega si upoznao. O njemu ne pišem. Nije se sleglo. Malo još bolucka... pa ne bih...

Danas su Prvi i Drugi i dalje prisutni. Prvi mi malo kvari sliku. Drugi se, kao i pre tih nekoliko godina, trudi da je ispravi. A ja... vakuumirana. Zabrojana. Smorena do krajnosti.

Prvi je i dalje Prvi, mislim, to mu je teško oduzeti... mada sam pokušala da se pretvaram i da počnem da brojim sa par godina zakašnjenja. I dalje ima sposobnost da me rastuži i nasmeje. Drugi me samo zasmejava, al’ kada ja ne mogu da živim bez male doze negativnosti i komplikacija pa to ti je.

Prvi i Drugi su sendvič... ja sam ono izmedju.

p.s. Ono i po ne bih da komentarišem.

Pravila mi kažu da bi trebalo da budem fina, topla i puna plemenitih osećanja...

da se izdignem iznad svih sranja... da praštam...

E neću!

Nikome više ništa da oprostim neću i neću da se izdižem i pokazujem da sam „velika duša“.

Baš hoću da budem sitna i da malo ispravim neke krive Drine...

da ih vratim u korito...

Nema oproštaja... i nema prelazaka preko nekih stvari, žao mi je ali i ja sam živa i još mrdam i još imam nekih ljudskih potreba i poriva...

i neću više da se igram a da mi neko stalno lomi jebene igračke.

Dosta! Sada je zaista dosta...

Trudila sam se baš udarnički da budem u skladu sa pravilnikom hrićanske dogme i ljudskih kvaliteta... da okrenem drugi obraz, da se cimam, da prelazim preko brojnih gluposti i izdaja... a sada mi je pukao film... i to onaj dugometražni... a to jebeno mnogo boli... i sada više nema nazad... i nema puj pike ne važi... i nema nismo tako rekli... i nema izvini... i nema neću više... a najmanje od svega ima onoga da se ja nasmejem i da kažem Ma opušteno, nije frka...

E nije opušteno i opasno je frka. I zaista mi vas je pun onaj što ga nemam a što bih volela da imam, onako genetski... ionako sam više muško od 90% „muškaraca“ koje poznajem.

Nimalo nije opušteno... baš je napeto... i ona Twin Peaks muzika u pozadini, i oluja na vidiku... baš je, baš zategnuto...

A novo je to što se meni tako svidja... i što neću da menjam scenografiju baš ni za milimetar. Jok, kakva je-takva je. Moje igralište, moja scenografija...

Mislim da sam bila dobra devojčica baš dugo... i da smo se dovoljno igrali prijateljstava, onako, kao, ja se igram a ti propisuješ pravila i klimaš glavom ili se samo okreneš ako ti se ne igra... e, nema više! Nema više da sam tu kada me cimneš... a da ja dane provodim bez tebe kada mi najviše trebaš... i nema da te slušam satima, a da ti imaš važnija posla kada meni treba da malo ćutim sa nekim... i nema da ja mogu, a ti ne možeš...

Kraj! Gotovo! Klapna je pala i nema dalje!

S obzirom da sam vreme davno prestala da merim danima a pocela meriti dogadjajima... konstatujem da se znacajno usporilo.

Nekvalitetno postalo. Uglavnom.

Neprekidno iscekujuci The Event... ne znajuci zapravo sta bi isti trebalo da predstavlja, ali sasvim sigurna da ce se desiti... jednom... nekada... valjda... nezadovoljno sam pribirala sitnis koji mi je ispunjavao okvire.

Ali The Event je izostao. Umorila se cekajuci. Zaspala skoro, duhovno i fizicki, na klupi u toj rusticnoj cekaonici u mojoj glavi.

I sada... dok se pronalazim u tudjim recima o ispunjenosti i potrazi, o zakletvama i cekanju, o Jednom ili Nijednom... shvatam da nikada nisam ni mogla da docekam ne znajuci sta zapravo cekam.

Za pocetak novog iscekivanja da se svet okrene naglavacke, barem onaj koji sa sobom nosim,  znam sta ne zelim...

Sada mu ja ovde dodjem kao onaj vecno pissed off Strumpf... i boli me uvo sto je tako. Boli me uvce sto je prolece, cvece, zuborcici potocica, latice u opadanju...

Zlo mi je od deminutivcica. Zlo mi je od ruzicastih srca oko glava zatelebanih pubertetlija i onih sto se jos uvek osecaju mladim...muka mi je i bas mi se povraca na samu ideju procvetalosti. Mrzim cvece...posebno kada pocnu da mu opadaju latice i naprave onaj haos po podu, zemlji, cemu vec...

Ne volim, posebno danas, ni to sto je suncano... ni nezni vetric sto pirka...bljak. Mrzim nezno. Mrzim vetric.

Boli me glava i hocu jednu kvalitetnu, silnu, nesavladivu olujcinu...ako makar jedno (procvetalo, svakako) drvo ne iscupa iz korena...ni oluju ne priznajem... Grmpfffff....

Za ona nemoguce sparna popodneva...kada se vazduh lenjo pripija uz kozu...lepljiv i sladunjav... kada kroz spustene roletne bezobrazno probija sunce... kada je suvise vrelo u sopstvenoj kozi...

Kada tones u krevet kao da nikada neces ustati... dok osecas usne kako ti lagano skupljaju kapi sa samog dna ledja... a tebi je napor i da se protegnes... mazno...sporo... da se okrenes... kada si jedino jos u stanju da osetis potpuno predavanje ritmu, drugom telu i savrsenoj melodiji...

Usamljenost...ona proganjajuca...

Jedva cekam da odem odavde... da budem usamljena u drugoj sredini... mozda bude manje tuzno biti usamljen u tudjoj, stranoj zemlji nego sto je biti ovde... gde svi govore tvoj jezik, ili bi barem trebalo da je tako... gde svi dele istoriju, uslove (makar vecina) i ostale aspekte dnevnog puta od tacke A do tacke B.

Grossmacht!

Ona sto goni. Sto razara. Samo zelim sve da ih oteram od sebe... da i fizicki sama budem... da cutim... da cute... u tisini da jesam...

Sta znaju!? I oni o meni i ja o njima... daleki... svako od njih... Mogu da me idealizuju, da me mrze, da im bude svejedno.. nije me briga... neka bude... kako god...samo da cute...da me omami tisina... da lazem sebe da mi jos ima mesta u ovom gradu, ovoj zemlji...

Iako znam da nije... i nece... i da nikada nije ni bilo...

Danas toliko mrzim... i nije me sramota zbog toga!

Kada sam se rodila, kažu da je satima stajao kraj kreveca i gledao me...nije smeo da me dodirne, jer se plasio da me ne "pokvari".

Moje prve uspomene uglavnom su u vezi sa njih dvoje koji me šetaju, pričaju samnom, hrane me, uče...

I dok je ona, šetajući samnom, pokušavala da u ovu tvrdu glavu ulije osnove francuskog i italijanskog jezika... on me je učio da volim prirodu, da upoznam svoju porodicu i njene korene i da naučim da ih cenim.

Sećam ga se pognutog nad svojim dnevnicima, matematičkim i šahovskim problemima... bio je beznadežno zaljubljen u njih. Baka je čak tvrdila da joj je najveća supranica u životu bila upravo matematika... kada je sasvim ostarioimao je dogovor sa jednim kolegom da ubacuju jedan drugom zadatke i njihova rešenja u sanduče za pisma... i poslednje uspomene koje imam u vezi su sa tim...

Pisao je krasnopisom...celog života... i pokušavao i mene da nauči (što mu, naravno, nikada nije uspelo). Večno smiren, nikada nije psovao, dizao glas... sva njegova kazna sastojala se u ponekom ciničnom komentaru koji je umeo da zaboli i više od dreke...

Vodio me je na selo i trudio se da tamo što češće odlazi samnom sam, da bi mi pokazao život u prirodi, naučio me da opstajem sama, da koristim nož (koji su mi roditelji dugo zabranjivali da uzmem u ruke)... ne jednom sam ga nehotično ocinkarila željna da se pohvalim novom veštinom.

Bio je profesor matematike i ponekada me je vodio sa sobom u školu, uzimao bi ključeve od neke prazne učionicei tamo mi crtao po tabli časovnike ne bih li naučila da gledam u sat. Imao je užasno mnogo strpljenja...

Satima je isecao od papira za mene, kasnije i moju mladju sestru, čudne oblike koji su imali matematičku osnovu koju je trebalo otkriti... govorio je, dok sam rešavala zadatke pod njegovim budnim okom..."Pogreši, pogreši i po sto puta...važno je da razumeš, najvažnije je da naučiš da razmišljaš"...

Bio je zaljubljen u narodne umotvorine i ispisivao ih  je na kartice svojim krasnopisom a zatim ih ostavljao na najneočekivanijim mestima da bismo ih sestra i ja pronašle i pročitale...

Imao je bele brkove, stroge...nad usnom koje sam ja obožavala...bili su svojevrstan začin njegovog lika.

Nikada nije nametao svoje mišljenje ali se trudio da ga ima svaki put da bi  mogao da ga podeli sa nama za slučaj da bude upitan za mišljenje...smatrao je da je dužnost starih da mladima prenose svoja iskustva ne bi li ih poštedeli bola i grešaka.

Patio je zajedno samnom. Plašio se zajedno samnom... i nikada, šta god učinila nije prestao da me voli i da me pravda pred samim sobom...iako se trudio da to ne primetim.

Danas je punih tri godine od kako ga nema... sećanja su brojna, živa, šarena... i ne mogu stati sva u jedan post...

Samo to nedostajanje, duboko poštovanje i silna, silna ljubav koju i dalje osećam....

S obzirom da je "otherworld" rezervisan za onaj drugi, emotivni deo mene... čini mi se da se ibes kao afektivno, samim tim pretežno iracionalno, a samim tim, emocijama slično stanje duha može ukopiti bez većih problema.

Uzrok: zastrašujuće racionalan

Povod: neopisivo bezobrazan

Osoba A se upoznaje sa osobom B, koja je neka tamo svetska budža u oblasti X kojom se osoba A bavi. Osoba B razgovara sa osobom A, čita njene radove iz oblasti X i poziva je na četvoromesečno usavršavanje u najveći internacionalni centar Z za oblast X.

Osoba C je šef osobi A u firmi koja se bavi oblašću X. Osoba C ima trideset godina više od osobe A, i nikada nije bila u centru Z niti je upoznala osobu B, niti je tamo bio iko iz Firme, pa ni države.

Osoba A moli za dozvolu osobu C da ode u centar Z i tamo radila četiri meseca sa osobom B, pri čemu bi svi radovi tamo proizvedeni pripali Firmi. Osoba C teška srca pristaje, ne zato što ne može bez osobe A već iz vrlo neobjašnjivih razloga.

Osoba D se brine o finansijama Firme i ustvari je čovek osobe C. Osoba  D saopštava osobi  A da je osoba C odlucila da joj sve vreme boravka u centru Z ne plati ni delić i inače bedne plate (sekretarica S u Firmi ima veću platu od osobe A). Pri tome osoba C planira da zadrži prava nad tamo proizvedenim radovima, publicitetom i sl.

Osoba A ovim putem svečano obećava da ako se to zaista desi neće imati obzira prema osobi C i da će dati otkaz neposredno pre puta, uzevši i poslednju, u oba slučaja, platu! 

Koža ti, jutros, miriše na kajanje i izazov... šapućeš prstima po užetu o nadređenosti, o moranju i smrti... nadkriljava me neverica dok sa osmehom izvijam vrat... da lakše prionu vlakna lažnosti tvog glasa.

Ruke ti, čudno svetle, odigravaju bajku i brišu suvišne zakletve iz uzdaha - a ti si miran... i gledaš me u oči tim prozirnim pogledom... i oblikuješ usnama nov život - bez života u sebi... miran si kao da podrazumevaš pokoravanje... i gledaš me u oči tim očima bez vida... i saopštavaš svakim pokretom da mrziš... i da oprostiti ne umeš... ni sebi ni meni što jesmo...

Predugo sam se, valjda, utapala u tami da bi mi posato dovoljan i jedino bitan taj lepljivi ukus jutra dok čekam... da presvučeš i poslednji osmeh pa da te izgubim u neprepoznavanju i dozivanju izgovora... da nam ne bih, oboma, presudila sama...

Krišom sam se savila u mislima da me ne vidiš kako dogorevam, da ne osetiš miris nade koja se spekla na izlazu iz očiju dok te, obnevidele traganjem, proklinju... Poklekuje vreme nad našim urnama i već se plesan hvata na.nekada jasne, osmehe... Šalješ mi trenutak da me zaboli i pripremi za sutrašnji poraz pred samom sobom. Pružila sam ruke da ga, kao blagoslov, radosna primim u sebe, žaleći zoru koja me je osudila na nas... ne vidiš, ne gledaš, ćutiš...

Više te ne prepoznajem po koracima već te nazirem dok se podsmevaš staklenicima i ljudima koji su odrastali u njima... a ti očima senčiš tanku prugu umiruće noći i usne ti se miču... i, lepo vidim, za odlazak se moliš... za beg i mogućnost da se ponovo nadaš da je život tek, počeo i da te očekuje i da te očekuje iza prvog zida koji predješ bez nas...

U tebi osećam nemir i težnju da utoneš u predanje o usamljeniku i izgarajućoj posvećenosti samome sebi kao da ti odbrana posustaje u mori koja cveta na mojim prstima...

Nečist se kruni nad mojom glavom dok tragam za smislenim molitvama... udelih ti poslednju šansu da jesmo kao da novi trenutak ti dajem... uzeo si ga kao pričest a sklonio kao sramotu... Opraštam se sa nama danima unapred iako ne znam kome se oprost daje i zašto - nešto u zemlji pulsira i tera na plač... ne dam da me vreme odbaci... ne dam ti da me privoliš na očaj.

Smradno jutro pliva u krvi, Grad se uspavao i ćuti dok ga režem koracima i dodeljujem ti deo. Moraš mi reći na koliko se načina može prihvatiti neizbežno a da ne narušiš spososbnost da usniš... da se ne budiš svim onim danima koji te mrze jer im nisi kraj.

Bežimo jedno drugom u panici od večnosti ćutanja,a putevi nas, silni, navode na greh... da pokleknemo i priznamo da se pobeći od sebe ne može lako. Ostavljam te svaki put kao poslednji, da ti se naslušam koraka kako te muče i da ti otmem snagu koja nas drži... Pokrivaš me mislima kao da me sakrivaš pred sobom... ujedaš mi, besan, dodire jer te osvetljavaju i more... hteo bi da se sačuvaš od skromnosti i uobičajenih gledanja u sutra.

Sklapam oči na samrti volje i putujem dugo u bezdna umna ne bih li ti tamo, konačno, oprostila sebe...