Koža ti, jutros, miriše na kajanje i izazov... šapućeš prstima po užetu o nadređenosti, o moranju i smrti... nadkriljava me neverica dok sa osmehom izvijam vrat... da lakše prionu vlakna lažnosti tvog glasa.

Ruke ti, čudno svetle, odigravaju bajku i brišu suvišne zakletve iz uzdaha - a ti si miran... i gledaš me u oči tim prozirnim pogledom... i oblikuješ usnama nov život - bez života u sebi... miran si kao da podrazumevaš pokoravanje... i gledaš me u oči tim očima bez vida... i saopštavaš svakim pokretom da mrziš... i da oprostiti ne umeš... ni sebi ni meni što jesmo...

Predugo sam se, valjda, utapala u tami da bi mi posato dovoljan i jedino bitan taj lepljivi ukus jutra dok čekam... da presvučeš i poslednji osmeh pa da te izgubim u neprepoznavanju i dozivanju izgovora... da nam ne bih, oboma, presudila sama...