Vino je nastalo kad i francuski jezik, čvrsto sam uverena u to...

I niko ga ne ume naručiti kao rodjeni Parižanin... kad izgovori meko, grleno „Merlot“ u sred grubosti i prostote tipičnog engleskog pab-a, doda mu neprimetno boju i neku čudnu aromu koja te prenese u sanjani Pariz... negde u polumraku nazreš Becauda kako ispušta maglene kolutove sa usana... a u ćošku te isprepada nečiji ležeran ciktav smeh...

I onda odjednom uši odbiju da čuju bilo šta sem malčice promuklog glasa koji šapuće te neke stihove kojima si se divila od kako si naučila da čitaš i osećaš poeziju... po ritmu počneš razaznavati i neka značenja koja tvojim krutim znanjima izmiču...

Premda si s početka lovila sitne cake kojima se služi da bi kreirao atmosferu prisnosti i opuštenosti... poput dlana ovlašno spuštenih na tvoja ledja dok prolaziš glomazni dovratak a on te skoro neprimetno pušta ispred sebe blago usmeravajući, pritiskom, ulevo ili udesno... ili ovlašnog obujmljivanja oko struka da bi se postavio izmedju tebe i malo nasrtljivijeg pijanca koji pokušava da prevrne ceo šank... skoro neprimetni dodir kolenom u razgovoru... neophodnost da šapne i pritom ti dahom pomeri uvojak sa vrata... što provereno izaziva naježenost svakog kvadratnog milimetra kože sapete kompleksnim materijalom...

Teraš ga da priča o Parizu u koji si želela da odeš još kad si imala tri godine i kada ti je baka danima pričala o večerima na Jelisejskim poljima i krstu svetlosti Trijumfalne kapije... a usput ti pokazivala požutele predratne fotografije na kojima je odjednom užasno mlada i koketna... sa crnim bereom, i nekim tamnim uvojcima pod njim... kada si prvi put u podsvesti povezala Grad svetlosti sa mladošću i lepotom... što on ne zna... i ne treba da zna... šta se njega tiče šta je i gde sve moja baba zabola nos... ali ga teraš da ti šapuće te neke mekane reči koje se taru uzajamno pod tvojom kožom i stvaraju neobičan osećaj treperenja... pa te bude baš briga što se služi prastarim trikovima koje znaš... skroz baš briga... jer odjednom postane važno samo da govori taj jezik... što tiše i što hrapavije... i da pridje dovoljno blizu da osetiš jedva primetan miris mente koji mu se zavukao u nabore košulje...

Francuski je stvoren da bi na njega padale ćurke poput mene... i da bi se njime izgovarale neke lepe misli...bez obzira na njihovu apsolutnu vrednost u vidu iskrenosti... koja potpuno izgubi poentu kada shvatiš da si uvučen u zamku hedonizma... vina i jezika... mirisa i dodira... osmeha i značajne tišine... i da je potpuno nebitno sutra i prekosutra i juče... i pre pola sata... kada je francuski jezik, i francusko vino i francuski osmeh... i onda se preneseš u drugo doba i nudeći mu usne poljubiš celu naciju njegovu, sopstvenu porodičnu prošlost i nedosanjanosti... a svijajući mu ruke oko vrata zagrliš ceo Pariz zajedno sa Versailles-om, Louvre-om i svim zalutalim umetnicima MonMartre-a...